ПЛАТА ЗА ЗАПОСЛЕНОГ КОЈИ НЕ РАДИ (Изум који је патентиран у Србији)

У време  приче о свеопштој народној штедњи многе ће изненадити податак да у Србији постоји нејасан број људи који примају плату од непознатог државног послодавца! У чему се састоји изум?  Моћни родитељ или рођак замоли свог партијског колегу да му запосли члана породице који неће радити! Поједностављено ствар изгледа овако: татин син који је студент добије место у неком јавном предузећу или државној фирми , једини услов послодавца је да му достави име и презиме и број жиро рачуна. Татин студент не зна где је фирма , ко је директор дародавац, а тешко да би знао и чиме се  фирма бави. Сваког првог он само одлази до банке и скида кеш.  Рачуновођа велике фирме не зна кад је персоналац неког укњижио у регистар запослених па му уплаћује и доприносе за пензијско и здравствено осигурање. Ако фирма дели стимулансе или којем случајем тринаесту плату, добиће је и запослени који не ради. Верујемо да тај „запослени“ добија и решења за годишњи одмор. Ето разлога да нам земља промени име и од СРБИЈЕ постане  АПСУРДИСТАН. Али и то није све: у многим јавним предузећима има и другачијих апсурдних ситуација. Променом власти или променом коалиције извесни директор се декретивно смењује , али му се ипак на молбу коалиционог друга даје неко друго измишљено место са истом платом и истим правима. Наравно, и он ништа не ради, али плату уредно прима. Једина обавеза је да ујутру редовно долази на посао. ( Верујемо да је такав човек у деликатној ситуацији  и за жаљење. Замислите какво је то проклетство седети осам сати у некој собетини и ништа не радити!)

Сазнање да у готово свим јавним предузећима број запослених (читај партијских војника) одавно превазилази мере здравог разума , никог не изненађује. То се већ прихватило као нека врста подразумевајуће социјалне „одговорности“ . У суштини  ни они се не разликују од оног татиног сина који  не зна где ради. Ипак, замислите један центар за културу града који има једва 80 хиљада становника а 80 запослених или замислите једну  топлану која једва да греје трећину града са 300 запослених па све то помножите са бројем градова у Србији. Кад изведемо такву рачуницу свакако да ћемо добити читаву армију људи који су дочекали да живе у комунизму, да раде колико могу а да узимају колико им треба. И кад томе додамо оне недавно откривене лажне пензионере које сигурно има сваки  град и свака филијала фонда онда се опет можемо запитати која је то земља у Европи која све то може издржати.

Слушајући ових дана позиве државних званичника за разумевање што ће се ударати на џеп пензионера, трудница и пореских обвезника, није нам јасно зашто се већ једном не удари на праве узрочнике кризе а они су у партијским редовима, у коалиционим кружоцима, у центрима локалне моћи, у вечним и верним партијским кадровима . Ако се ипак удари на најугроженије  друштвене групације  а поштеде друштвени паразити - запослени који не раде, готово је сигуран сценарио у коме ће до јесени социјални бунт  бити главна вест у медијима.