ИЗГУБЉЕНО ИЛИ ИЗГЛОБЉЕНО ВРЕМЕ

Никад нисам веровао насловима као што су време смрти, време змија, време опадања и уопште насловима који своје време узимају као мерило свих других времена. Никад нисам веровао родитељима и рођацима који су своје педагошке трактате започињали реченицом : у моје време... у моје време то није било тако или овако.  Зашто им нисам веровао? Па зато што већ имам толико година да сам видео више времена и више пророка који су, између осталог, прорицали пропаст младе генерације, а млада генерација је опстајала и није пропадала. Али, ето, дође се у оно ружно доба које Селимовић помиње у „Дервишу“ кад је човек ни стар ни млад. Дође се у неко ружно доба кад човек није ни онај о коме Селимовић пише , већ и старији за коју деценију од тога. Дође се  у оно доба кад човеку  више не приличи да прича глупости а још мање да их записује и умножава.

            Не знам зашто оволико околишам кад заправо хоћу рећи да живимо у ружно време. Записа скоро мој вршњак Бранко Кукић како је овај свет пуштен с ланца. А зар је мање био пуштен с ланца 1914. или 1941. године. Ето, хоћу рећи живимо у време кад нема правде и закона већ само закон силе, а не сила закона. Па опет, кад је то правде било?! Никад. Свачија неправда боли више од оне заборављене. Свачија неправда боли више од туђе. Али ипак, ето, у турско време сужњи су, бар у песмама тамновали до девет година, а онај несрећни Шешељ у преправедном, препоштеном и предемократском, европском казамату тамнује скоро дванаест. Као да је убио неког новог Фердинанда, а није. А ми , бог и душа, решили право у Европу. У њихову државу и њихову правду. Песме кажу Турци су раји узимали десетак, а наши порезници узимају бар два пут више. И још  се жале како је и то мало. Па ружно ли је ово наше време, морам да вас питам.  Рекао бих , и тужно и ружно. И у нама и око нас.

            Гледам на ТВ програму у некаквој емисији баљезга млади књижевник , биће пре „књижевник“. Преварио га неки грешни уредник да је књижевник. И он поверовао, а како и не би кад му је књига штампана три пута по 1000 примерака. Шта би на то рекао онај Селимовић или Црњански чије су књиге штампане у 15 000 примерака. Њихова глава је била мала спрам овог малог главоње.

            Слушам мало после извесног еуропљанина како прича о курсу креативног писања и просто ми дође да бацим неки динар и проверим ово своје оскудно списатељско знање. Збиља, можда човек зна неки зврк или неку басму за писање бестселера. Да напишем,ето, једну причу лепој и сиромашној девојци која се удаје за фудбалера и досања свој српски сан. Макар се звала Касандра или Есмералда.

            Гледам потом младог политичара ( знам био је лош ђак) како води конференцију за штампу парламентарне странке и сваки пут кад може реченицу започиње са „Ја као директор“.  Директор! Директор, бре!! А дај боже да зна да наброји земље свог континента. Шта мари, један ли је понављач био директор ? Тако је то .

            Из новина на киоску у главној улици провирује позната њушка асистента удворице, уз скуте је свом шефу, чак је мало нагнуо главу да га објектив ухвати у крупном плану а има и кравату на танушном врату, мајко мила. Врат му још није стигао да задригне од печења и вина.

            Као за инат тог дана ми се јави млада дама која је, вели, саветница за неке толеранције, ненасилне комуникације , мултикултуралност и инклузије. Умало се не онесвестих од силних чинова и титула. А нешто се сетих  имала је проблем са трећим и седмим  и другим и четвртим падежом.

            Још под утиском оног асистента-њушке са киоска и ове утегнугнуте  и намирисане даме , насред пешачког прелаза ме заскочи нека грдосија од џипа. Заустави се културно човек , упали четири мигавца и оде све машући некој оскудно одевеној шипарици. Гледам га : типичан лик из брендираног кафића. Обријана глава, на глави позлаћени окци, маркирана тренерка . Због тих са тренеркама не гледам ни олипијаду .

            Пролазим улицом мојих студентских дана. Тражим књижаре , галерије, библиотеке, туристичке агенције, комисионе, драгуљарнице. Нема их. Нуде ми се продавнице луксузног веша, секси шоп, продавница маркираних мушких чарапа и ципела, кладионице на којима пише на чистом српском(!) „слот клуб“ фризерске и козметичарске радње на којима пише СТУДИО / АКАДЕМИЈА и бог зна шта. А Тамо у углу згужвала се она права АКАДЕМИЈА. Испод ње легла књижара са бестселерима . Ништа ми не казују та имена са позлаћеним словима, ни препоруке белосветских критичара. Не бих да читам те књиге . После њих више ми се ништа не чита, а пробао сам. Прођем једном ту крај излога и кажем : сврати ,матори балканоиду и примитивче. Купим пет књига гласовитог писца, закључам се у своју собу и прочитам у грчу, све. Размислим потом, покушам да схватим шта је писац хтео да каже. И не схватам. Џаба ми сва она знања из дрвених скамија у Ђушиној. После неколико дана покушам да се сетим макар прича, али не иде. Ништа нисам запамтио, а памтим и Бранкову песму Путник на уранку из првог основне. Да је изрецитујем ко пионир за Дан Републике. Но, опет хвала богу да нисам  срео госпон Алцхајмера. Напросто , то неће у памет.

Да ли још да набрајам ? Не, нећу, доста је .  И ето, за крај размишљам о неком еуфемизму који ће заменити оно У МОЈЕ ВРЕМЕ или ВРЕМЕ ПРОПАДАЊА , ВРЕМЕ НЕРАЗУМЕВАЊА, ТУЂЕ ВРЕМЕ ИЛИ ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СВЕТ БИО ПУШТЕН С ЛАНЦА. А за мене нека остане само temps perdu, изгубљено време, како оно рече Пруст.