СВЕТЕ КРАВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације свог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран. У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.  

         Сложићемо се да има модерних писаца и да има оних тврдоглавих који то никада неће бити или , како би то Јаус рекао, има оних чије ће дело формирати хоризонт очекивања и оних чије ће дело бити вековима на листи чекања. Но, чини нам се по мало да Јаус , пишући своју Естетику рецепције, није имао у виду књижевну халабуку нашег времена коју здушно производе критичари, медији, непринципијелне коалиције разних жирија, анкетари, новинари, књижари, маркетиншке агенције, буразерски кружоци удружења писаца па и слуђени ентузијасти књигољупци, блиски рођаци госпође с почетка овог текста. Истина, има и писаца који за своје делце пораде нешто више од самог Чичикова у Мртвим душама. И тако, потпором свих ових релевантних фактора, како би политичари рекли, миц – по- миц,  створи се  значајни  српски писац, илити писац у тренду. Створи се писац који се неизоставно мора прочитати, не због вредности његовог дела, већ због њега као таквог, а и због вас и ваше обавештености. (Дакле, драги моји, немојте се брукати као ја па рећи да нисте прочитали in писца.)

            Елем , кад се писац тако створи ( наравно, уз услов да његово дело  његово дело има и некаквих квалитета)  онда тек настаје медијска халабука и медијски ехо. Свуда и на свим местима одјекује име значајног писца. И опет , тако , корак по корак, писац улази у школску лектиру . Читају га ђаци, студенти, професори и сви се по мало питају шта је тај писац хтео да каже и зашто ли га баш њима препоручише или увалише. И срећни писац већ мисли да је то ОНО и да ће све сад већ ићи само од себе. Кад је у лектири, ући ће и у историју књижевности, а кад је у историји,  онда  би могао да прошета и до домовине Нобела...

            Али халабука, авај, као свака халабука, једном утихне и писца забораве! И знам већ да онај срећни читалац који ово чита може рећи да је све ово пука есејистика без  конкретних примера из живота. Па добро, да не останем дужан ни таквима. Ето , постављам њима питање колико је песама Мире Алечковић било у њиховим читанкама. Сећа ли се неко данас Мире Алечковић, чују ли се и читају ли се њене песме? Зна ли неко данас ко је Малиша Вучићевић и да ли је неко од млађих генерација прочитао његов роман Малишан у олуји. (Овај роман је био у  лектири за основне школе.) Колико је основаца прочитало неку песму Славка Вукосављевића , писца чувене Кадињаче итд. Али , чини се , да ни критичари нису боље прошли. Ко данас, рецимо, цитира Велибора Глигорића, ко држи до судова Ели Финција или Марка Ристића? Ето, ако је за утеху, има и заборављених критичара и теоретичара књижевности. Дакле, ни свете краве не живе вечно, ако је за утеху неприхваћеним и несхваћеним писцима ...А ја ћу и даље награђене читати са закашњењем.