ВРЕМЕ ПОВРШНОСТИ

Прво нас је Запад научио брзој храни, најпре преко такозваних експрес ресторана, а потом нам је убацио Мекдоналдс сплачине које можете  да покупите са пулта док седите у ауту. Италијани су нас научили брзом испијању еспреса, онако како Руси испијају вотку. Кодак нам је понудио полароид фотографију која одмах излази из апарата. Све је брзо , ништа лагано и темељно . Све то било је намењено сваком од нас , као и фармерице, панталоне америчких шталмајстора. Све је доступно, привремено, треба га брзо узети и брзо отићи. Узми, употреби  и баци . Тако је и Ерика Џонг описала мушкарца из перспективе жене. Ништа не мисли, ништа не питај јер то раде сви.

  Данашње време не зна за мерачко испијање кафе, не зна за вечере које трају по неколико сати.  Данашње време не зна за босански ћеиф где се на клупици испред куће седи сатима и гледа и повремено коментарише оним свезначећим ЈАх! Тада се полако  ходало, полако мислило и темељније мислило.Чувени ходољубац Зуко Џумухур испричао је једном шта је онда био МЕРАК. Каже: сретну се два пријатеља па овај први пита другог где је кренуо а овај му одговори : „Видиш ли оно брдо горе и видиш ли ово по кила ракије ? Е, идем горе да испијем ово по кила ракије“. То је био мерак.

 Свакодневна комуникација људи данас у тзв. ситуационим разговорима одаје човека коме је оскудност и поршност животни стил. На питање како си многи ће одговорити да су О.К. чак иако  не знају шта то суштински значи. У та два слова биће сажет целокупан живот. У сличним разговорима други ће свој напорни рад  описати речима „радим non stop“. Писање писама, ка својеврстан разговор са одсуствујућим, како то рече Цицерон, данас је сведено на СМС скраћења и најпосле на разне верзије смајлија који нас нумитно враћа на време сликовног писма. Не треба зато посебно доказивати да је реч  о својеврсној комуникацијској регресији која ће долазеће генерације потпуно интелектуално осиромашити.

 Један роман из минулих векова садржао је читаве „студије „ за које би се данас ангажовали читави институти. Савремени роман, ако је базиран на идејама тзв. креативног писања,  збирка је драматуршких конструкција и  површно виђење света. Он је биљка из хербаријума и креација људске површности. Али то је модерно и они који га читају и они који га пишу су in! (У моди.)

Савремено сликарство у значајној мери плод је ауторске површности а одсуство студиозности. Још од времена Енди Ворхола и његових упрошћавања ликовности па до данашњих дана млади сликари су се просто  утркивали и надметали минимализмом, а ништа даље од них нису отишли ни концептуалисти или поборници перформанса. Слика настаје без много труда, важна је некаква досетка, бесмислено укрштање линија, произвољно размазивање флека а све са тобоже обимним поетичким објашњењима која варирају између нонсенса и интелектуалног баљезгања.  Ранко Крстајић недавно записа: „Прво је из уметности отерано мајсторство, затим креативност, па онда форма, боја и ликовност, па све остало редом. Уместо тих вредности стигле су инсталације, импровизације и перформанси, стигли су презир, мржња и ругање свему што је људско, свему што би требало да буде свето“.

Да ли је данашње друштво заиста царство површности?

Недавно је као бомба одјекнула вест да су тројица професора са Факултета организационих наука у референтном румунском часопису за металургију публиковала рад састављен од ортодоксних бесмислица и „провала“.  Рад су уредници наводно прочитали а рецензенти наводно рецензирали . Пукла је брука великих размера. И ето најбољег примера људске површности овог века. Површност на месту где се најмање очекивала , где је не би смело бити. Али она није плод оне журбе о којој говоримо, она је једно од битних обележја овог века. Али, изгледа да ту није био крај већ почетак обесмишљавања науке и живота. Преносимо у истом смислу и изворно оно што је недавно објавио Хтватски Јутарњи лист а затим портал Академлинк: “Posljednjih nekoliko tjedana svijet znanosti i izdavastva uzburkao je skandal otkriven zahvaljujuci istrazivackom novinarstvu (www.jutarnji.hr). Novinar casopisa Science poslao je na adrese vise od 300 casopisa laziran znanstveni rad s ocitim greskama koje je morao otkriti svaki recezent s osnovnim znanjem kemije i prezentacije rezultata. Mnogi od tih casopisa objavljuju tekstove vrlo brzo i pritom znanstvenicima naplacuju obradu tekstova, ali obecavaju i recenzije, sto je glavni nacin kontrole kvalitete u znanosti. Casopis rijecke tvrtke InTech naplacivao je 400 eura, a Journal of Plant Biology Research iz BIH 150 eura za objavu rada. U radu, koji je novinar Sciencea slao na osnovi manjkavih i izmisljenih laboratorijskih rezutata, zakljucak je bio da odredjene molekule iz nekih vrsta lisaja mogu lijeciti rak. Iako je rad bio ocito los, vecina casopisa prihvatila je objaviti ga bez vecih promjena. Medju njima bilo je i nekoliko casopisa iz Hrvatske, BIH, Srbije i Makedonije.(www. akdemlink.com)

Проф. Зоран Радовановић сведочи о још једном  сличном случају: У Политици је писано о групи наших лекара са високим научним звањима који су преузели један јапански рад и под својим именом га објавили у Италији. Били су довољно бахати да одаберу, као сопствени, метод лечења који се у Србији никад није примењивао. Врхунац је што су прошли без икаквих санкција, уз незванично објашњење да и други то раде.

Увођење у свет површности (и јевтине забаве) данас на сав глас у име свих највише пропагира телевизија. Сваки ријалири шоу је површна забава , осиромашење живота и претварање гледаоца у оног који се смеје белом брашну . Мислимо , наравно, на ону народну изреку „смеје се ко луд на брашно“. Шта гледалац види и чиме се забавља? Види тескобно кретање (тумарање) неких људи који се досађују, гледа људе који спавају, људе који седе и пуше, пију кафу итд. У чему је смисао и задовољство ако не у пуком воајеризму. Али и буквално схваћен воајеризам производи узбуђење. Статика те „аутоматске“ камере не производи ништа.

 Свакодневно телевизија приказује испразне разговоре познатих личности где се прича о свему и свачему, скаче с теме на тему. Прича се о кувању, о рецептима, о томе ко шта воли и у које време, прича сео трачевима који почивају на пакосним коментарима који би наводно требало да буду духовити. Пука површност.

 Пренос радио ћаскања у јутарњем програму телевизије који је код нас први увео Б92 а потом преузела ТВ Београд  је еклатантни пример наклапања, да не кажемо вербалне онаније. Претеча овог вида логореје својевремнео је био Милован Илић Минимакс који је  радио минуте уступао извесном Жики Обретковићу који је говорио потпуно неповезано. Људи су се смејали човеку који је свакако био ментално ограничен...

Јунаци неких ТВ емисија данас су  потпуни друштвени маргиналци  који би у сваком озбиљном послу били непотребни и неупотребљиви. Веома често је реч о људима чији се вокабулар састоји од  неколико стотина речи, који су образовном смислу tabula rasa . Они су носиоци тих „модерних“ ТВ пројеката који имају једину сврху да гледаоцу украду и протраће време. У исти мах такве емисије му пружају лажну наду да ће се и он једнога дана  домоћи телевизије и припадајуће му славе а онда и лепог хонорара. (Мит о телевизији и лако зарађеном новцу овде још увек није срушен.) Пошто се тај наш савременик већ налази у транзиционој и егзистенцијалној апатији и тескоби он сатима дангуби крај екрана, једнако као и онај несрећник у кладионици који чека свој главни згодитак. И све нас то подсећа на оне сетне стихове Арсена Дедића „Ја пјевам тек да ми прође вријеме“. А време  пролази , у таквим случајевима заиста  и брже и човек је  већ уморан и безвољан , па како онда да гледа тешке и компликоване садржаје о којима треба да мисли и просуђује, да заузима ставове. Како да чита дебле књиге , како да води озбиљне разговоре који траже промишљене реплике.  За све то живот је кратак. А време површности зсигурно добија још једног поборника  чија ће девиза бити : ћути и пливај даље.