ТИХО УМИРАЊЕ КАФАНА

У прошлом веку се сматрало да су кафане једна посебна врста универзитета. Те универзитете прошли су најзначајнији умови српске науке и културе. У њима су склопљени најзначајнији договори и  савези, написани многи манифести и прогласи. У њима су испеване многе песме и рођене многе прве љубави.

 У Београду  где сам провео најлепше студентске дане се знало ко седи у Шуматовцу, ко у Клубу књижевника, ко код Мадере а ко код Коларца. Највише студенстки сати и дана провео сам на Коларцу, ресторану Душанов град код Знака питања,  а кад је нешто требало да се брзо поједе, код Пролећа преко пута Танјуга . Кад смо деведесетих година неколико мојих колега и ја ходочастили по тзв. научним скуповима и књижевним вечерима диљем бивше велике нам домовине, знало се да је завршница сваког таквог састајања била у кафани. Неко од нас је тада смслио ону шаљиву максиму да је после књижевне вечери још боља књижевна вечера. И то је заиста било тачно. У кафани су били сви опуштенији а пиће је многима „развезало“ језик. Мислим да се тамо  и боље  мислило и боље беседило. Чуо сам често много паметнијих ствари за кафанским столом него за катедром или округлим столом.

Ништа ме није скоро тако растужило него кад сам недавно чуо да је затворена култна београдска кафана Шуматовац. Да ми је неко то рекао пре двадесетак година , мислио би да је луд. Међутим, знам  и узрок и последицу. Нека ми зато буде допуштено да не наставим у духу жалопојке о друштвеној и економској кризи , о пропадању средње класе итд, итд. Знам колико је још београдских кафана затворено или претворено у продавнице чарапа и кинеских џиџа биџа. Ипак, много мање од оних у унутрашњости. Градови испод Саве и Дунава су буквално остали без кафана. Уместо њих имају кафиће, пекаре , ресторане брзе хране и киоске са кокицама , семенкама и жвакама. Дакле, дођи друже , до Србије уже , а дочекаћемо те у бирцузу са неким рогобатним енглеским именом који се зове кафић. У граматици суфикс –ић ,то и деца знају, служи да се означи нешто мало, јако мало.

И Крушевац, дика српске историје, изгубио је све своје велике , лепе и значајне кафане. Плашим се да ће списак несталих бити много дужи него што овдашњи људи мисле. Заправо, ја и не знам да ли њима кафана данас уопште пада на памет, Ипак, да покушамо да набројимо нестале: Култна кафана Топ, цео хотел Европа, ресторан Напредак (један и други) , ресторан Багдала, ресторан Базени, Девет Југовића, Рубинова ружица, бифе Фонтана , кафана Под липом, кафана Ројал, кафана Расина, кафана Златно буренце, Бела боца, нешто раније затворени: ресторан Париз, кафана Солун, кафана Сорац, кафана Рај, кафана Муса и Марко итд. Сасвим је сигурно да се неких нисам сетио, али и ово је много и превише.

Ако на почетку реркосмо да је кафана нека врста народног универзитета, ето какво нам  је  данас стање духа. Омладина је у кафићима, један број њих са дволитаркама пива око кафића, а старија господа можда пије пиво  с ногу, испред продавнице или, ако узмогне, у оним преосталим кафанама које све више миришу на тзв. ресторане друштвене исхране читај: мензе. А ко зна , кад се будемо договарали са Европом, можда ће нам тражити да обновимо кафански фонд или да укинемо и оно мало реликта прошлости.