КАО МИШЕВИ У СТАРОМ ОРМАРУ

Повод за овај текст је јадиковка познатог српског писца Мирослава Јосића Вишњића који је објављен у Политици од 18. маја ове године. Наиме, Јосић Вишњић се јада културној јавности како су га завлачили уредници Српске књижевне задруге (СКЗ или Секазаге, како он написа). Нема разлога да му се не верује јер оно што се последњих година дешава у српском издаваштву наличи на јурњаву остарелих мишева по празним преградама старог кухињског ормара који још мирише на сир и кобасице. И да појаснимо  ко су мишеви а шта је ормар. Мишеви су бивши државни писци и учредници навикнути на државне субвенције и лагодан живот а ормари су зграде , просторије и редакције бивших угледних државних издавача. И као што мишеви у старом кухињском ормару мисле да ће се храна у фиокама волшебно појавити, тако и наши учредници ( Јосић се жали на теразијског Мила, а ли то може бити и неки теразијски Ђого или Ного, свеједно) мисле да ће се држава обогатити и добацити новце да они пишу и отписују, уредникују и заповиједају! Или: да макар распродају те празне собетине што миришу на комунистичке фасцикуле и регистре. Нажалост, ништа од тога. Држава још има неки закржљали осећај да су Секазага или Просвета национално добро па не пристаје на трговачки дил, а министар културе новце даје мерећи апотекарском вагом. Е сад, то мало новца што се некако искамчи или намакне редакције, уредници, управни одбори  и друге „самоуправне структуре“ деле  (демокартски, разуме се) онако како је Црногорац делио руски кукуруз. Ко ће коме ако не свој своме. Ко је крив Јосићу Вишњићу што су овај теразијски Мило и његов сабрат бржи на окидачу, а он онако војвођански лежеран и учтив, а и пише , брате, неке дебеле књиге, као што је, уосталом, у Војводини све онако тешко и дебело.

И да не дужимо причу: дремуцкају учредници у ладовини редакција, телефонирају са крњавих телефона, пију кафу из крњавих шољица, гледају слике на чађавим зидовима и сећају се славних времена, а не виде да је дошло неко  сасвим друго време, неки други обичаји и  нека друга политика. Интресовање за књигу је спласло, библиотекама недостаје новац за обнову фондова, интернет и електронска издања потискују класичну књигу, мултимедијална индустрија забаве окупира пажњу потенцијалних читалаца, обрт књиге у књижарској мрежи траје и до  три године итд, итд. И све нам се чини да овде неће бити од помоћи никакве басме, траве ни лекови. А бојимо се да ће доћи време кад ће и држава сасвим дићи руке од тзв. националних вредности а учредници  и рецензенти  ће ионако једном отићи у пензију. Но, ако је за утеху, сетиће се неко да на каквој спомен плочи напише: „ На овом месту је била редакција СКЗ-а ,Секазаге или Нолита или, како већ буду решили. Што се Јосића Вишњића тиче и он ће схватити да оне паре што су му тражили најзад извуче из сламарице или чарапе и да их  дâ штампарима.
(Објављено у Политици између 20. и 22. јуна, рубрика Међу нама )