ИСКОНСКИ ЗОВ ТРГОВИНЕ
Логика новца , логика трговине и логика зараде управљала је вековима на пут
људе различитих крајева, различитих вера, нарави и обичаја. Баш као што су
ветрови на небу управљали облаке, час на једну , час на другу страну,тако је трговачка
страст управљала људе. А трговац и
трговачка страст постоји у сваком човеку, какав год он био – сељак или племић,
радник или интелектуалац, мушарац или жена. Нема силе ни оружја ни закона ни
границе која их је у том послу може
зауставити. Они су на пут трговине кретали
енергијом лососа у време парења. Дужина
пута није била битна ако је зарада била изгледна и обећавајућа. Историја
сведочи о многим трговачким путевима: о
путу соли о путу свиле и многим сличним путевима.
У
трговини нема идеологије, нема вере ни политике – све је само логика зараде и
процента. У трговини постоји само један језик – језик новца, понуде и потражње.
Тај језик је као есперанто , сви га разумеју, а будући да почива на бројкама ,
то је разумевање лакше и једноставније.
Трговина се обављала на пијацама, у радњама и
дућанима али и на најнеобичнијим местима : на трговима , улицама, кафанама, по
возовима, бродовима и лађама, станицама и станичним вецеима. Библија нам у свим Јеванђељима
сведочи да су у старо доба трговци ушли
и у храмове и да их је Исус одатле истерао.
Шездесетих година прошлог века код нас , кад су
млади колективно слушали радио Луксембург а стари весело вече, хорде трговаца,
трговаца почетника и аматера, лаковерних и алавих на зараду хрлило је у Трст. А
тамо на Понте Росу пуниле су се торбе фармерицама , јакнама , шареним мајицама,
плисираним сукњицама, перлонским кошуљама , шушкавим мантилима и италијнским
луткама што се смеју и говоре, венецијанским гондолама, а понекад и швајцарским
сатовима купљеним у , тада чувеном, Дарвилу. Годинама је овај правац опстајао
као пут свиле. Возови су даноноћно вукли шарене торбе , старинске кофере и
сиротињске џакове. А онда , једнога дана
, као што се то обично каже у причама, људи су престали да одлазе . И причало
се тада како ће Трст нестати истога дана кад нестану људи из возова и тезге на
Понте Росу, али то је била само прича као и све друге приче. Градови су вечни
као и народи.
Потом су Срби кренули у најмање четири правца.
Једни су ишли у Солун по лустере и завесе, богатији по крзно и ауто делове,
други су кренули пут Румуније, али више да продају но да купују. Румунима су
продавали жваке, плинске упаљаче, изношени џинс некад купљен у Трсту , а
куповали мед , орахе, Геровитал крему за подмлађивање и сијасет других
глупости. Трећи су кренули према Бугарској по јевтини сир и качкаваљ, а
Бугарима су нудили касете са српским народњацима и светским рок певачима и
порно часописе. Четврти су се упутили према Мађарској и Пољској по качкаваљ,
кулен и пољску бижутерију.
А деведесетих година десило се друго чудо: све
српске пијаце и бувљаке преплавили су Руси и Украјинци. Долазили су с југа
Русије или из далеког Херсона. Довозили су јевтине приколице и камп опрему ,
јевтине алате, фото апарате , крзно и пуно ситнурије. Једна „чрвена“ стодинарка
била је омиљена монета.Ту монету мој отац је
у Женеви мењао за швајцарски франак
- конвертибила за конвертибилу, баш за баш, као би рекли вашарски
трговци. Биле су то најславније године Југословенске монете.
После бесмислених ратова или сукоба око
распадања Југославије готово неопажено, као преко ноћи, појавили су се на
бувљацим Кинези који су врло брзо почели да отварају дућане, продавнице и робне
куће и то траје и траје... И да не рачунамо у свему овоме трговачком оне ратне
трговине где се одлазило у Бугарску , Румунију и Македонију са канистерима по
бензин и нафту, на Косово по лажно фирмиране патике итд, итд. Да не рачунамо ни
и оне ситније трговачке „испаде“ где се одлазило по јевтин бакалук. Својом
упорношћу и трговинском вештином Кинези су опстали а, изгледа решили су и да
остану. Рођене су и прве генерације малих Кинеза и они су били судбински везани
за занимање својих родитеља. Што је још интересанније те исте Кинезе видео сам
у значајном броју и у Барселони и Паризу. Нисам их видео у Немачкој – Немци
нису били купци за њих. А познао сам њихове радње по мирису. Мирисале су на рециклирану пластику,
магацинску мемлу и нафталин. Познао сам
их и по нереду : у излозима и на тезгама било је све разбацано и несређено.
Царство трговине је нека виртуелна (неодређена ) држава са исто тако непознатим,
повременим привременим и сталним држављанима. Али то нису официјелне државе укњижене код Уједињених нација или код
Светске трговинске организације. То су државе чије се границе мењају као
пролећно време : час овако, час онако.
Страст за продајом и страст за куповањем
постојала је у човеку од искона. Мисао да свака роба има муштерију учинила ми се оправданом кад сам
једном у Крајови видео човека како једном Румуну продаје плински упаљач у коме
је било једва нокат плина. И та безвредна ствар за непознатог купца вредела је
десетине леја. А сетио сам се и речи једног свог пријатеља остаршћеног трговца
који је тврдио да се баш све може продати па и најгоре смеће. И заиста, зар на
многим нашим вашарима и бувљацима нисмо видели гомиле тричарија и потпуно
безвредних ствари које су чекале свог купца.
Бројни српски вашари праве су академије
трговине. На тим вашарима настали су вероватно први реклами слогани : Оди, види па иди... Динар пара
кућу не обара итд, итд. или она како Мађарица рекламира своја
циркуска чудеса : „велико змијско цар - два дана једе да , два дана једе не“.
Али тек на оном простору где се на вашарима продавала ситна и крупна стока е,
тек ту је била сва поезија рекламирања,
погађања и ценкања. Било је ту такве хвале и таквих хипербола којима није
одолео ни Чика Јова Змај кад је у песми Циганин
хвали свога коња написао:
Гледаш , - је ли , мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил птица
Ластавица?
Скидај наочари, -
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Трговци, џамбаси,
матропази, шверцери, све су то категорије препродаваца на вашарима којима је ценкање било
исто оно што је покерашу густирање
карата. Страст и то каква страст. Погађање, ударање длана о длан купца и
продавца много, много пута , све док се из њихових погледа не наслути да је
погодби крај. И тада је „секундант“, један од присутних, пресецао стављајући
своју руку преко њихових . Ценкање, та источњачка навада која још увек у истом
облику постоји у свим земљама истока и готово да представља први члан трговачког
бонтона. Тамошњи трговци не воле купца који се не ценка и који им одмах
испуњава цену или одлази без речи. Они траже вербални меч и то не меч у једној
рунди. Што је надметање дуже њихова лица су веселија. Најчешће се све завршава
испијањем чаја или ће се чај пити у току погодбе. И онда се дешава да
слуђени купац изађе из трговине тврдо уверен да је тако јевтино купио добру ствар, али и онај иза тезге остаје исто тако задовољан што је лепо зарадио
на тој лошој ствари.
Колико је трговачко
опсенарство моћно говори и један случај
из моје породице кад је мој прадеда на вашару купио кобилу а кобила је , види
чуда, непогрешиво знала пут до куће. Испоставило се да је деда купио исту ону
кобилу коју је на прошлогодишњем делиградском вашару продао непознатим Циганима.
Истина она је сада била „лепша“ и нешто скупља!
Посебан вид вашарске трговине представља трампа или
мењање. Мењање или трампа је најпримитивнији вид трговине дошао из далеке
прошлости , из времена кад новац није постојао. О томе се у економским
теоријама много писало и чини ми се да се звало робна размена. Шта се све могло
мењати? Буквално све. Све што има и нема употребну вредност. Вероватно зато у
народу постоје изреке : рог за свећу
и шило за огњило. На вашарима се мењала крава за коња или коњ за краву, коза
за овцу, овца за свињу. Вероватно најбизарнију трампу урадио је један
крушевачки боем кад је мењао јарца за телевизор.
Много
пута мењање је подразумевало прид или приде. Прид је био додатни новчани део
који се додавао у мењању кад се проценило да нешто више вреди. И баш у томе
приде састојала се сва трговачка вештина и количина зараде.....
.
Коментари
Постави коментар