Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

    БИТИ ПИСАЦ    У роману Адам у рају Карлоса Фуентеса проналазимо овакав дијалог:   - Ја не желим да водим посао. Ја желим да будем писац. - Шта да будеш? Да ли се то једе с нечим, беспосличару? Супа од слова? Колач од папира ? Прелив од мастила? Нешто слично можемо прочитати у Београдској трилогији Александра Вуча која је настала много година раније. Главни јунак Драган Манојловић, који је евидентно пишчев алтер его, опире се родитељској идеји да постане трговац, што би у то време значило бити „школован, паметан, писмен, леп и богат“. Очеви велетрговачки послови су и за Вуча схваћени као “узводно низводно, увозно извозно“.   Ова два примера нам свакако указују да   одавно постоји дубоки ров између традиционалног грађанског поимања професије и занимања и оног неконвенционалног које се обично везује за уметност и уметничко стварање.   Ово је свакако добар повод да се питамо шта данас значи бити писац. Да ли је то занимање, професија, ...

  Орден од латинске речи ordo ред, имао би значити припадање реду, а припадање реду означава посебност и издвојеност од масе или пука. У данашњем значењу орден је одликовање за грађанске или војне заслуге, али данас се користи и у верске и еснафске сврхе. У основном смислу сва одликовања су етичка или естетска категорија. Дакле, одликоване особе   требало би да недвосмислено, у етичком или естеском смислу, задовољавају строге критеријуме институције, организације или државе.   Тако, рецимо, данас нико не може спорити одликовања српске хероине Милунке Савић, мајора Тепића или Нобелову награду Иве Андрића. Власници одликовања су и многи непознати и безимени хероји, дакле, обични људи из народа. Ипак, после Другог светског рата, чини нам се, почиње да се јавља „инфлација“ одликовања. То свакако започиње комунистичким удворичким додељивањем трећег Ордена народног хероја маршалу Титу а онда се наставља умножавањем тзв. споменица па све до данашњем додељивању националних пе...

                         Чин служења, кађења и приношења наш мали и довитљиви човек позајмио је из религије: обожавање и адорација претходи овом тријадном чину, али увек са призвуком оне старе рокерске опаске „да те мрзе ал да ти се диве“. Свог идола они у души дубоко мрзе, али на јавној сцени му предано служе, каде и приносе. Јер забога, ако су    било колико близу „божанства“, онда су и они неко мало мање божанство. Мало али ипак божанство!             Служење, кађење и приношење присутно је у свим порама људског друштва и свим срединама, али је највидљивије и најприсутније   у провинцији. Наш мали, али болесно амбициозни човек, који ни по чему није успео да добаци до неких олимпских висина, биле оне спортске, политичке или уметничке, учиниће све да се на прстима попне до престола великих. Сплеткарење, удворништво, обм...

      Ова свеприсутна специјална операције КОРОНЕ, поред многих опасних и штетних ствари, учинила је и понешто добро. Ето, да човек не поверује, утицала је на развој једног реторичког жанра који уче(в)њаци зову НЕКРОЛОГ. Морам на жалост да констатујем да смо због те специјалне операције изгубили многе умне главе а и подоста локалних величина. Шта се може, корона не бира. Но, све ми се чини да је много, баш много, плачљивих   некролога написано и изговорено о овим локалцима који су за мало па постали национални и интернационални. Они су некако били ближи народу и народ их је волео као својту, како каже наш сељак.             И шта тамо чусмо и прочитасмо? Па рецимо овако: покојник је био значајан културни и јавни радник који је веома ценио јавно изговорену реч, јер реч ОБАВЕЗУЈЕ. (Како је то мудро речено!) Био је члан многих одбора, пододбора, комисија, делегација, жирија. Био је члан многих клубова и удруже...

                  На око 135 римских миља од Београда и 535 миља од Цариграда, између алексиначког ђумрука и јуначког Делиграда, у тромеђи села Рутевца, непостојећег села Буљана и такође непостојећег села Смољановца, изграђен је некада давно Нерића хан. Сазидао га је неки Цинцарин или неки Турчин, тик уз Цариградски друм, у долини коју високо надмашује љута равничарска кошава и послонски северац. Баш згодно место у равници која се дотиче Мозговачке реке и моравских врбака и мртваја. Ако је веровати педантним историчарима било је то једно од   43 места где су се путници   намерници могли одморити од свог пута до Цариграда или од Цариграда до Београда.   Као и сваки хан или каравансарај имао је велику зграду за смештај гостију и другу за смештај коњских и воловских запрега са сеником. Речено језиком данашњeг човека био је то велики мотел са пространим паркингом. Летописци бележе да се на таквим мест...

                Има таквих посебних места која нису ни бифеи ни кафане ни ресторани   а по ономе што се у њима догађа и чинодејствује   по многоме наличе кафани. Шездесетих и седамдесетих година такво место беше вајарски атеље Димитрија Симића. О догађајима у том волшебном месту већ сам писао у књизи Живописци коју сам објавио деведесетих година минулог века. Подсетићу оне који су читали а обавестити оне који нису читали да се прича звала Димитрије Симић се одликује бранећи светог Луку – истинити апокриф о усекованију живописца .             Тих година негде, баш тачно не знам да сведочим, Димитрије и ја смо били професори Крушевачке гимназије. У Гимназији, као озбиљној школи која је високо изнад улазних врата имала натпис Реална гимназија , по природи ствари, није могло било занимљивих прича. Занимљиве приче догађале су се углавном у Димитријевом атељ...