БИТИ ПИСАЦ
БИТИ ПИСАЦ
У роману Адам у рају Карлоса Фуентеса проналазимо
овакав дијалог:
- Ја не желим да водим посао. Ја желим да будем писац.
- Шта да будеш? Да ли се то једе с нечим, беспосличару? Супа од слова?
Колач од папира ? Прелив од мастила?
Нешто слично можемо прочитати у Београдској трилогији Александра Вуча
која је настала много година раније. Главни јунак Драган Манојловић, који је
евидентно пишчев алтер его, опире се родитељској идеји да постане трговац, што
би у то време значило бити „школован, паметан, писмен, леп и богат“. Очеви
велетрговачки послови су и за Вуча схваћени као “узводно низводно, увозно
извозно“. Ова два примера нам свакако
указују да одавно постоји дубоки ров
између традиционалног грађанског поимања професије и занимања и оног
неконвенционалног које се обично везује за уметност и уметничко стварање.
Ово је
свакако добар повод да се питамо шта данас значи бити писац. Да ли је то
занимање, професија, хоби или нека тешко
објашњива потреба човека да нешто каже о себи и о свету који га окружује. У
исто време то је и питање о друштвеном статусу уметности данас уопште. Нема
сумње да у данашњем свету постоји слој људи којима је уметност занимање и
професија а то значи да они од своје професије живе као сав „остали нормалан
свет“. Истина, сложићемо се такође, да је тај процена данас прилично
скроман. У групацији стваралаца којима
је уметност професија, посао и прилика за зараду, књижевни ствараоци су на
најнижој степеници. Они пишу и објављују из неких других разлога и то би нас свакако
упућивало на једну дубљу и озбиљнију социолошко-филозофску анализу.
Често сам и себи постављао питање зашто пишем и
налазио приличан број разлога, али готово ниједан који би се односио на зараду
и материјалну корист. Узмимо да је то нешто као исконска потреба човека да
нешто каже. Што би се у савременом дискурсу читало, као потреба за
комуникацијом. Та потреба за казивањем је као и потреба за писањем, што би се
опет свело на потребу за комуникацијом.
Шта онда значи данас бити писац и зашто данас
многи себе са поносом називају кижевницима.
Опет, у прецизнијем одређивању књижевног посла,
многим писцима и назови писцима, данас више одговара да буду романсијери него
песници или драмски писци. Нема сумње да је нашем савременику јасно да је ово
век романа што се, без посебне елаборације, најбоље може видети у каталозима
издавача. Поезију данас мало ко објављује и мало ко чита. Да је то заиста тако
најбоље ће нам потврдити наш познати писац Милован Данојлић: „Поезија је
прогнана из свакодневног живота; она се у Француској сматра за лудост и
настрану работу; њу су заменили шансоњери и телевизијски циркузанти, ако и
политичари брбљивци. (...) Осећајност је дошла под строгу контролу разума,
политичко суђење и мишљење се увукло у област живота. (...) Ликвидација поезије
у Франсцуској почела је средином пролог века, са превлашћу политичког дискурса
и са појавом часописа Тел Кел чије је гесло било да је поезија немогућа. Жан
Пол Сартр написао је читаву књигу о Бодлеру а да у тој књизи није навео ниједан
стих из Цвећа зла. Водећи интелектуалац Европе био је глув за песничку реч, па
шта да очекујете од оних који су мање образовани? (Интервју са М. Данојлићем,
Нови стандард, 15. I 2011.)
Ако је поезија постала persona non grata код
званичних издавача, она је нашла место на интернету и друштвеним мрежама, али и
у бројним приватним издањима код дигиталних штампара. Настаје тако једна
инвертна појава, што је мање било на правим местима, она се вишеструко умножила
на тим алтернативним. У исто време појавио
се огроман број претендената на име песник или књижевник или, како оно
својевремено рече Умберто Еко: биће то права инвазија дигиталних идиота.
На урушавање угледа књижевне уметности данас
Значајну улогу имају ти „дигитални идиоти“, скрибомани и пискарала. Иако су
свесни да им такав посао не доноси никакву материјалну корист, да то не може
бити ни њихово занимање, они јуришају на институције, тражећи спонзоре и
финансијере за њихову списатељску работу. У томе им здушно помажу разна
књижевна удружења и клубови и тзв. домови културе. Но, помажу им им многоструко
и неки приватни издавачи који раде без квалификованих уредника, лектора,
коректора и дизајнера. Такве издавачке креатуре и сатрапе долазе чак и до сајма
књига где о њима, у општој сајамској галами, слови и неки грешни књижевни
критичар.
Нико од таквих претендената на уметност данас
не покушава да се окуша у музици. Свирање и певање или, не дај боже
компоновање, сувише видљива ствар. Не може се свирати виолина па и обична фрула
ако се не уме. Не можеш бити ни сликар ако не умеш да нацрташ ни чича Глишу,
али песник, ето можеш бити. Твоје песме су затворене између корица књиге. Неко
мора учинити напор да отвори књигу и чита, а ако му се стихотворење не свиђа,
аутор може рећи да је његова поезија добра, али да је читалац не разуме. итд.
Ето, најлакше је бити писац илити књижевник и то некако лепо звучи али, бар
данас, ништа не значи. Кад ми је један такав пре много година понудио да му, од
некаквог песничког рукописа направим књигу, рекао је отприлике ово: мењај ти шта хоћеш, убацуј
и избацуј, ја само хоћу да овима у мојој фирми покажем да сам објавио књигу.
Ништа ме друго не интересује. И сад замислите, бити правник или економиста па
још и књижевник, како то добро звучи.
Коментари
Постави коментар