ЗВУЧНА ИМЕНИМА СРПСКИХ ПРИВАТНИХ УНИВЕРЗИТЕТА

Мегатренд, Метрополитен, Алфа, Футура, Фабус и Сингидунум звучна су имена српских приватних универзитета, али ако им се имену дода интернационални, амерички или европски, онда је то прави маркетиншки шлаг на торти. И сад замислите како с прам тога звуче Београдски, Новосадски или Крагујевачки универзитет.  То звучи, како би рекао Стерија, као Јокан (Јохан) према Јован.  Ето још је Стерија давно уочио да српској простоти највише годе страна имена. И није битно шта се крије иза тих имена. Последња афера са Мегатрендом и његовим докторандима најсликовитије нам открива суштину те маркентишке ономастике. Знао је то, разуме се и легендарни Мића Мегатренд кад је, у јеку највеће кризе свог универзитета назив променио у Џон Незбит. Замислите тамо тај Џон Незбит за кога 95 посто Срба никад није чуло, у простоти нашег човека звучи бар као Џон Вејн или Џон Кенеди. А шта би било да се универзитет звао Никола (Тесла), Михајло (Пупин), Милутин (Миланковић) или Бранислав (Петронијевић). Како би ,ето, то изгледало да ви у вашој малој вароши, или још горе у селу, кажете да вам син студира на Николином, Михајловом или Милутиновом универзитету. Не иде, брате, али на универзитету тога Џона, е, то већ звучи. Као дугогодишњи професор у индексима својих студената проналазио сам много таквих „српских“ имена. Ево само неких Хилдегард, Хуанита, Едвард,  Жан etc.

Без намере да о напред наведеним универзитетима изричемо вредносне судове, о томе се народ већ подоста обавестио, не можемо а да не приметимо да су баш они много допринели разарању српског академског духа и академске норме. Најпре тако што су на разним неприличним местима смештали своје институције, а потом што су места предавача заузимали често ислужени универзитетски кадрови, естрадне звезде  или пак тек пристигли врбопуц који се пре тога бавио разним, за академску каријеру, неприличним пословима. Исто тако њихова руководства су се просто утркивала ко ће актуелим политичарима обезбедити диплому а тиме и политичку каријеру. Нажалост, ето, све је то наша стварност.

Да се за тренутак још једном вратимо и родитељима будућих студената код нас. Сан многих родитеља био је да им свршени средњошколац студије наставе код нас на неком универзитету звучног имена или негде у белом свету. Као да су многи од њих прозрели суштину наше простоте да ће њихова деца са том иностраном дипломом, ма где стечена, макар у најгорој америчкој вукојебини, овде код нас боље проћи. И није далеко од истине да су они у праву. Но, највише таквих родитеља потиче баш из оних друштвених слојева тзв. нових газда.  И што је ђак слабији, то је њихова жеља за школовањем вани била већа. Што је родитељ био оскуднијег образовања, то је његов напор да своје дете школује „преко баре“ био снажнији.  Разуме се, родитељски коплекси су чудо и за њих можемо имати разумевања.  И ако се њихов студент врати из те неке америчке недођије, његова диплома ће им бити застава којом ће целог живота махати . А шта зна  народ да ли је тај факултет био у неком месту које су рудари и копачи злата напустили још у прошлом веку.