ВРЕМЕ СПРДЊЕ И ОБЕСМИШЉАВАЊА
Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.
Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено;
Вријеме кад се убија, и вријеме кад се исцељује; вријеме кад се разваљује и, и вријеме кад се гради.
Књига Проповедникова, гл. 2.3.
Елем, као што рече Проповедник свему има време и свакаквог времена има. У нашој скоријој историји сећамо се времена националног ослобођења и уједињења, времена обнове и изградње, времена кризе и времена државних реформи. Сећамо се времена мирних, времена ратних и поратних, времена информбироа, времена хладног рата, времена демократије и времена аутократије. Свакаквих се времена нагледасмо у овом нашем невеликом вилајету, али допадосмо, вољно и невољно, и до овог нашег, последњег, садашњег. Усудих се у наслову назвати га временом спрње и обесмишљавања и преузех обавезу да из ове дедукције изведем ваљане доказе чиме се, свакако невољно, мешам у посао једне залудне професије коју днас зовемо социолошка. (Велим залудна пошто ми се чини да она данас никоме не треба до разним новинарима и водитељима коју те учењаке зову да им тумаче разне друштвене појаве и феномене! Но, морам признати да и они тамо од њих никакве вајде немају, будући да девентају исто као и сваки иоле прошколован свет.)
Ово наше време, морам рећи, је као остарела девојка, прошло је свакакве покушаје и експерименте да се унормали и примири, али му се сваки покушај био бескорисан и залудан. Тако и оно, као остарела девојка, дозвољава да га носе разне воде и управљају свакакви ветрови и да му се намећу свакакве проводаџије. У том таквом времену наш слуђени народ који је покушавао да се овајди и од левичара и од десничара и од центрумаша, не зна више шта да бира и којој сили да се приволи. Ако се, пак, осврне изван свог дворишта, приметиће да је и тамо, у комшилуку стање слично. Државници, политичари и квазиполитичари, учењаци и спин доктори смислили су лек за ту народну бољку, полазећи од од оног древног правила, да је народу најбоље дати хлеба и циркуса. Па, ако се народ некад тешио хепиендом у бајкама, онда је у јевтиним медијима од тог човека (радника, чобанина, мајстора) требало направити националног јунака. Понајбоље ће бити ако тај обичан постане још обичнији, а још боље ако је у нечему фаличан, да не кажемо и малчице скудоуман. ( Народ воли да гледа недотавне и скудоумне, уживајући у том најнижем лакрдијашком хумору, онаквом какав је некад могла стварати дворска луда на каквом племенитом двору.) Кад су га задовољиле латино теленовеле, понуђене су му индијске па онда турске и ријалити циркус. Промовисан је тако и идеал који је лансиран у Титовој Југи (учи да не би радио) у нови: глупирај се и зарађуј. Што си ненормалнији то си бољи! Целој дружини придодата је естрада, политичари и тзв. културни и јави радници, све са циљем да се покаже како су и они један од нас или, боље рећи, НИКО. Дакле, све је НИШТА и свако је НИКО. И ту настаје прави заплет. СВАКО може СВЕ! ( Има ли лепше утехе за гладан, сиромашан и безнадан народ ?) Из претходног става произашао је и други: СВАКОМ је СВЕ дозвољено. Дакле, ако може председник државе да приложи лажну диплому, што не би могао он, један сиромашак коме ће то олакшати живот. Ако професори права могу да продају испите, што не би могао један обичан уча, ако професори обмањују систем, што би студент поштено учио, ако попови дилују дрогу, што не би могао један сељак или црквењак. Ако министар и директор могу да краду, што не би могао обичан радник. Фабрика је његово колико и њихова ! Ако судови могу да суде криво, што би полицајци хватали лопове. Најбоље је да украдено поделе и уштеде посао судијама. И ту се затвара круг БЕСМИСЛА последњим питањем, ако је све бесмислено, што бих ја једини поступао смислено. И заиста, тешко је у комичној представи бити једини трагичан лик. Јер, најпосле, нећеш моћи, јер ћеш заправо ти производити највећи смех.
Свет који нас окружује који ми често зовемо западни непогрешивом тачношћу препознаје оне земље у којима је очај произвео климу равнодушности, спрдње и бесмисла. Посао у дефинитивном покоравању таквих народа напола је већ завршен. Треба им само понудити “реформе” образовања које ће им уништити школство, а онда их кроз тај систем однародити, учинити анационалним и безличним. Онога тренутка кад просечни срењошколац буде знао онолико колико и нешколовани Американац, посао је завршен. И Турци су некад знали да је најтеже управљати умним главама а најлакше рајом, нарочито ако им се уместо ножева и бодежа о појас окаче бритве. Но, подизање из бесмисла не може се ништа постићи ножевима и бодежима. За то су потребне много теже басме и врачања а најпре народ мора постати свестан сопственог бесмисла. Дакле, иако живимо у време бесмисла, морамо се отети и устати, умити хладном водом и престати са спрдњом, макар она била и на туђ рачун.
Коментари
Постави коментар