БЕЗОБРАЗНИ, ПРЕПОТЕНТНИ А НЕОБАВЕШТЕНИ

На недавном гостовању у емисији АГАПЕ , наш познати историчар и дипломата Душан Батаковић је изразио чуђење што у ИСТОРИЈИ БОСНЕ извесне професорке са Кембриџа у литератури није наведен ниједан српски аутор. Вели он, поједини историчари, попут Милорада Екмечића и Владимира Ћоровића, су цео живот посветили проучавању Босне а о њима ни речи. Ја бих ту додао и Андрића који је и као историчар и књижевник о Босни рекао толико истинитих и битних ствари да би морао бити споменут макар у једној фусноти. Та историчарка, закључује Батаковић, изгледа да не зна српски, али да натуца словеначки језик и, ето, латила се да напише историју Босне. (Ваљда из словеначких извора!) Но, није она једина, ја сам , читајући неке византологе, попут Х.Г. Бека и неке историчаре попут Хојзинге и Жака Ле Гофа, приметио потпуни игнорантски став према ауторима тзв. малих народа. Дакле, ако се пише нека европска историја у разматрање се узимају аутори из Француске, Енглеске и Немачке, чак мање и Италије, све остало за њих није битно. Није битна ни чињеница да је Србија за време Немањића била једна од најбогатијих држава на овом подручју.

Па уважени колега Батаковићу, чему чуђење. Вазда су историју писали победници и моћници а наука је била онолико објективна колико јој је неко више плаћао. Зашто би се тамо нека професорка са славног Кембриџа ломатала по српским архивама и библиотекама кад она има тамо своју библиотеку и свој кабинет одакле кроји светску историју. И што је најгоре, ако се, којим случајем појави овде ми ћемо јој се поданички клањати и додворавати баш онако како се додворавамо нашим докторима са разних америчких недођија који су на једвите јаде скрпили неко научно дипломче треће категорије . (Да појасним: код њих нису све дипломе исте, имате и оне које можете да покажете родбини а вредии колико и захвалница неке месне заједнице). Хајде сад ти са београдског БУ буди конкурентан тамо неком „стручњаку“ из Тексаса, али то је већ наша мука.

Шта још рећи о оваквом писању историје? Познато нам је да свака држава, мала или велика, покушава да се у историјама начини и свету прикаже у лепшем светлу. То је лепо, али где је ту наука. Имао сам прилике тако да као гост на Великотрновском универзитету у соби ( за смештај гостујућих професора ) нађем засигурно подметнуту књигу бугарске историје. И замислите у тој књизи пише како је хајдук Вељко бугарски национални јунак!  Видео сам тада да је историја најневероватнија наука. Џаба она прича да је учитељица живота. Она своје „ђаке“ учи како она мисли , а не како је стварно било. Узгред, та иста наука има читаву војску напаљених будалетина који ,опет, пишу неку своју историју па проналазе да су Срби народ најстарији итд, итд. А за ову професорку са Кембриџа да не бринемо, та ће њена историја Босне свакако неславно завршити – појешће је исто оно време које она мери и прорачунава.