ПРОПЕЈАЛО НАМ И КУСО ПЕТЛЕ

ПРОПЕЈАЛО НАМ И КУСО ПЕТЛЕ

Ко пева зло не мисли,

ко мисли није му до песме

У стара времена најцењенији у друштву били су победници на олимпијским играма, потом филозофи па беседници. Како је време пролазило и то се мењало па су места најпопуларнијих заузимали књижевници, сликари, глумци, певачи, фудбалери, богаташи, а у наше време мафијаши, обични скудоумнци, старлете ( у традиционалном речнику, курве), атрактивне водитељке и, свакако, опет певачи и певачице.  Кажемо певачице, ма биле оне праве или певаљке, како их је народ разликовао. А разликовао их је тако као што разликује ЖЕНЕ и ЖЕНСКЕ.

            Ево у неколико последњих година све нам је некако пропевало и постало у знаку песме. Надмећу се у „пјевању“, деца и омладинци, људи средњих година, али и пензионери и пензионерке, радници и сељаци, „поштена интелигенција“, како се некад то говорило, па онда политичари и учењаци и остали слухисти, знани и незнани . Прикључили се свепевачкој еуфорији и Македонци, Црногорци, Босанци па и по неки Словенац и Хрват. Из месеца у месец, из вечери у вече, надмећу се надарени и средњаци, наглуви и глуваћи, болесно амбициозни и они „шта ме кошта да пробам“, победници на школским такмичењима, победници на сусретима села, пропали ученици музичких школа, синови и шћери заборављених певача и свирача, они који су све у животу пробали па хајд да пробају и ово, они што воле да их комшилук види на телевизији, они трагично заљубљени који  хоће песмом да пренесу поруке својим љубовцама. Стрепе иза позорница родитељи, ујаци и ујне, другарице и другови, стрепе пријатељи, познаници и комшије. Пролазе и испадају из волшебних такмичарских кругова, горих него они у паклу, а народ их бодри и с нестрпљењем чека сву ту целовечерњу „блеју“ кад ће да псује пристрасни жири, будаласту продукцију или, у најгорем случају, да гађа пикслом телевизор. (Јебеш телевизор, ионако је стар и ништа не кошта!) Мргодни и замишљени чланови жирија објашњавају народу шта су горње и доње лаге, терце, сексте и септиме, алтови и сопрани, рефрени, глисанда и гунђанда, трилери,  импостације, интонације, виолински и сви божји и вражји кључеви.

            Сањају сви ти певци да се једног дана нађу на колену код чувених водитеља као победници и славодобитници, сањају луксузне станове и скупа кола, велике базене, луде проводе и најзад, пуну арену која скандира њихово име. Сањају своје фаце на ударним страницама таблоида, сањају банковне рачуне и златне картице, сањају све и свашта а све то би им ваљда донела та песма, тај хит или хитић. И тако, време тече а на свим ТВ програмима ори се песма и само песма...

            А докона пискарала, као ово ја, и не би била то што јесу да у целокупном овом ТВ вашару, у целокупном националном циркусу не виде једну опаку инверзију. Што смо сиромашнији и гладнији, то више певамо, и певамо, и певамо.... Ухватила нас, без сумње, нека тешка певачка зараза, неки такмичарски дух, нека опасна навада. Чини ми се иста онаква као кад смо некад на слетовима певали: „друже Тито само реци, радићемо шест месеци / ако каже и Јованка радићемо без престанка“или 1999.  кад смо певали на мостовима и трговима, уинат мрском непријатељу и домаћим издајницима. И што би оно рекао Змај : „Песма нас је одржала, њојзи хвала“а  бога ми и јесте....

 У давна времена  гуслали смо „српску славу и српске јунаке“ а сад „пјевамо“ Чолу, Чобија, Леа, а онда и Том Џонса, Елвиса, Мадону и цео репертоар оног обојеног дела света. Певају се народњаци, двојке и модерни ритмови, све у шеснаест. Намножило се певача и свирача, тешко земљи. Има их толико да се направи један огромни хор на Маракани. Могли би да рукну као онај хор Јевреја из опере Набуко или као они из Кармине буране.   И каква ли би то тек песма била!

            Песма таква или онаква је најбољи лек народни. Нема хлеба – певај, нема посла – певај, нема гаћа -певај... Певај човече, певај брате, зар нисмо учили да човек пева и после рата, пљуни и запевај, певај ујко, певај роде, запевала сојка птица и булбул поје као и мале тице ластавице. У сваком случају, певај, можда ће неко чути твоју песму.

            И најзад, „пјевај тек да ти прође вријеме“ па и то је већ нешто. Ако неће да користи, неће ни да шкоди.