УМБЕРТО ЕКО И ЕКРЕМ ЈЕВРИЋ

Огласише новине пре неколико дана да је умро гласовити италијански писац, и професор  Умберто Еко. Огласише то некако стидљиво, једва на  два ступца. Но, сетих се да то може и мање, као у једној  већ заборављеној полемици кад један од учесника смисли духовит наслов Фртаљ ступца за Перу Зупца. Значи, за писца  може увек  мање. Нека је срећан зато господин Умберто Еко што су му чак и неки таблоиди дали тај фртаљ ступца. Уосталом, тако је то с научницима и код нас и у свету.   Али ево, јуче огласише опет новине како је умро Екрем Јеврић па онда красноречише у насловима како је умрла ријалити легенда, интернет јунак и све тако лепше од лепшег. А и у новинским ступцима, бога ми, Екрем надмаши за главу Умберта Ека. И ти  исти  новинари не рекоше за Ека ни да је легенда ни да је јунак, мада неки мисле да је он много више од тога. Оплакаше Екрема  звезде, старлете, водитељке и спонзоруше, оплака га и онај бројни народ који је даноноћно гледао његова ријалити прикљученија. Но, добро, одувек се знало да је народу драже оно где има хлеба и циркуса, од оног где име сувопарне учењачке теорије. И Еразмо Ротердамски својевремено рече „да што је човек даље од лудости, то мање има од живота“. И исти тај Еразмо рече и како су филозофи досадни и као створени да људима покваре свечаности и весеља. Код Екрема, међутим, беше весеља на претек. У томе је био легенда и новинари су у праву, као што је и Минимакс својевремено био у праву кад је  Жики Обретковићу  допуштао да беседи и подучава.

Но, мислим да да је Умберто Еко боље  пролазио у народу но код новинара. Ево примера: Кад су својевремено Вечерње новости објавиле Еков роман Име руже и делиле га бесплатно уз новине, видео сам једну прилично занемоћалу баку како је с поносом носила овај Еков роман. Што је бесплатно и богу је драго, рекао би неко, али није у томе зврк. Потпуно сам уверен да је бака типовала на наслов: ИМЕ РУЖЕ. Зазвучало је то у њеној свести прилично романтично. Жене су увек падале на руже, на краљицу цвећа. Сигуран сам да ју је то подсећало на слатко од ружа, на eau de lologne бугарска ружа итд, итд.  Али, могу  да замислим њен израз лица после читања првог пасуса или после прочитаних десетак страна. Фуј, какве су му ово руже, засигурно је рекла Тако је то са филозофима и професорима. Разуме се, лакше је гледати Екрема Јеврића но читати Умберта Ека, а и она његова песма Посо, кућа- кућа посо, звучи тако разумљиво.