HAVE YOU A GOOD MURDER

Човек је дете у малом. Читалац књига је дете које вири кроз кључаоницу или отвара фиоку коју му родитељи бране. Читалац је поводљиви воајер који од литературе очекујуе пре свега узбуђење, чудесно, фантастично. Књига је за њега дрво са забрањеним воћем које ће он већ у први сумрак обрати. Сећам се једног догађаја из  детињства који ће претхоно најбоље потврдити. Живели смо у једној кући, моји родитељи и наши рођаци. У једној заједничкој просторији наш рођак је сместио своју скромну библиотеку. Библиотека је била доступна укућанима па и мом млађем рођаку и мени. Рођак нам је рекао да све књиге можемо читати сем једне, најобимније. Рекао је: она није за децу. Е, ту је била грешка. Рођак и ја смо  пожелели да прочитамо баш ту, забрањену.  Књига се звала Шљивин цвет у вази од злата а зачудило нас је и то што је уместо имена писца стајало АНОНИМ. Неких четири стотине страница прочитали смо у једном даху. Схватили смо убрзо и зашто ова књига „није била  за нас“. Било је у њој обиље еротских сцена и сексуалних перверзија.

Елем, ето тако се побуђује интересовање за књигу. Пре свега то је интересантан наслов а потом препорука, да кажемо реклама. Гласине о књизи шире се као и све друге гласине, од човека до човека. Прави и искусни читалац не бира књигу која је у епицентру гласина. Али, правих и искусних читалаца је мало. Широка читалачка популација бира књигу коју сви читају. Разуме се, такве књиге су тиражније и присутније. Није зато уопште чудно што су поједини романи Милована Видаковића у прошлом веку, кад се појавио модерни Црњансков роман Дневник о Чарнојевићу, доживљавали своје десета или петнаеста издања. Наша уверења на свој начин потврђује и Милош Црњански који је на једној трибини у Београду  већ давне 1970. рекао следеће: „Елиот, који се прочуо по драми, који се прочуо по својим студијама, есејима, не по поезији, - у једном народу, у једној Империји, у народу где има педесет и два милиона становника ( у то доба било је), шта мислите колико је он имао тиражу, како се то зове,  својих песама? Две хиљаде, драги моји. Две хиљаде. На педесет и два милиона висококултурног света! Јер, шта тамо један човек хоће да чита, у возу кад се враћа кући, - или кад отиднете у једну велику библиотеку, где издају књиге, шта ћете чути него отмену и елегантну жену да каже: Have you a good murder? Да ли имате неко добро убиство? Криминални роман. А Елиота су читали у две хиљде примерака.

Има један лекар тамо, који се зове Бенчмен ( пише се Benchmeman). Он је лекар који пише, тако, песме. (...) Тај Бенчмен нарочито лепо пише  о старом Лондону, о црквама, и тако. То је поезија која није важна, и коју модернисти не воле. Међутим, њему се десило да је princess Margaret,  Принцеза Маргарет, која је била у нашој земљи, да је она једнога дана дошла и питала за Бенчменову књигу, која се тек била појавила. Педесет хиљада примерака је продато у року од месец дана! Штампа се издање за издањем. Молим вас! Сада жена председника владе пише љубавне песме о своме мужу, како су лежали у загрљају. И књига иде. У милион примерака, - кажу листови лондонски“.

И чини нам се да после овог сведочења Милоша Црњанског сва детаљнија објашњења постају сувишна.