КАКО СЕ НАЈБРЖЕ ПОСТАЈЕ ПЕСНИК

                                                                

Срео сам у животу много различитих људи који су били опседнути писањем. Било је међу њима необразованих, делимично образованих, али и оних са факултетском дипломом.  У већини случајева била је то нека тежа патолошка опседнутост. Објављивање књига се у њиховој свести доимало као овоземаљска мисија а писање као божански налог. Сви су се они  углавном могли сврстати у две групе: у оне који су били књигољупци односно љубитељи лепе књижевности па, самим тим, и писања, и оне који су у писању видели нешто што ће утврдити или побољшати њихов друштвени статус. Сећам се тако како ме је оскудних деведесетих извесни моћни директор молио да му рецензирам и приредим књигу песама. После читања те квазипоетске логореје рекао сам му да из рукописа морам избацити две трећине песама. За дивно чудо, сложио се. (То, разуме се, не би ишло лако са оним занесењацима из прве групе.) Предложио сам  такође да се неке песме морају скратити и опет, он се  сложио и, кад сам ја наставио са новим захтевима, он ме је прекинуо и рекао: “Ма, ради ти стим шта хоћеш, ја само хоћу књигу и да овим мојима (из фирме) покажем да сам написао књигу”. Схватио сам одмах у ком правцу треба ићи а да не обрукам ни њега ни себе.

            Друга група опседнутих писањем су они који најпре верују да су талентовани, а потом да је писање њихова судбина и да ће они, кад те тад, испевати своју лабудову песму. Но, како се то није догађало, они су се жалили да су несхваћени, да су критичари и издавачи поткупљиви, да не припадају клановима а неретко да је у питању завера против њихове породице која је за време рата припадала овом или оном покрету. У њихове песме редактори и издавачи, лектори и коректори нису имали приступ. Они су љубоморно чували своју недоношчад све тврдећи да је баш то оно што ће им песму украсити ит, итд. Било је прилика кад су ме неки од таквих питали да ли знам где се налази завод за заштиту ауторских птрава и како да најлакше (свакако и најевтиније) заштитите своја сочињенија. Већина таквих су,међутим, били веома добри трговци и сакупљачи спонзорских “колачића”. Књиге су објављивали брзо, а потом правили мегаломанске промоције са певањем, свирањем и пуцањем.

            Свакако ће бити интересантно видети шта су писали и ови и они. Који су им жанрови више лежали. Ето, рецимо, ја нисам срео ниједног таквог који је написао драму, збирку прича па и роман. Они су у књижевност (у поезију) улазили преко дечијих песама (односно песама за децу) , потом преку хаику поезије и афоризма. Има у томе извесне практичности и лукавства.  Сви су мислили да је песма намењена деци мала тричарија. Довољно је да нешто изримујеш,  макар  то било оно како је мачка отишла до Чачка па ју је на путу срео Миша из Ниша и тако редом. Мислили су такође да је за децу најприкладније некакво шегачење да не кажемо спрдња и, ето песме.

            Хаику им се такође чинио згодан. Смислиш нека три стиха, посолиш мало метафором, народном изреком, додаш мало узгредне риме и опет, ето песме. Онај ко прати књижевни живот код нас свакако зна да је хаику песника у Србији више но у Јапану. И сâм сам био на муци кад сам својевремено за нишку ПРОСВЕТУ припремао Антологију нишких песника, пошто ме је један од уредника данима прогонио зхтевом да убацим нишке хаику песнике.  Истрајао сам и нисам их убацио, али само зато што ниједан од њих није схватио шта је то хаику. Хаику је у Јапану начин мишљења, да не кажем филозофија. Српски хаику је један некритични хибрид који не вреди ни пребијене паре.

            Афористичари су најбројнији. И њих у Србији има таман толико колико и хаику песника.  Народна пословица и народна питалица су претече данашњег афоризма. Ми смо народ који је још увек живи у обрасцима народне књижевности па је логично претпоставити зашто је афоризам у народу и код списатеља толико популаран. Нажалост, многи назови афористичари не знају да је афоризам врло захтеван, ја волим да га поредим са дриблингом у фудбалу. Заправо афоризам је дриблинг на два квадрата после кога долази обавезан гол. Доброг афористичара краси мудрост и духовитост. После читања лоших афоризама не знате да ли да се смејете или плачете или да се питате шта је писац хтео да каже. Најпоразније од свега кад само он зна шта је хтео да каже.

            И, ето, кад песник објави неколико књига песама (дечијих или хаику, свеједно) неколико књига афоризама, решиће, можда, да напише и роман.  Сложиће унутар корица свој животопис, доживљаје из војске, урамиће у златном рамчићу своје прве љубави, бабу и деду, ујаке, а нико му не брани да им пронађе и неку племићку жицу из прошлости или неке авантуре из минулих ратова и ето романа. Ето тако се постаје писац. Тако и никако другачије.