КАКО ТУРЦИ У МИРИ ЛИКИЈСКОЈ ЖИВЕ ОД СВЕТОГ НИКОЛЕ

            
           








Кад сам пре неколико година летовао у Турској, од понуђених факултативних излета, определио сам се за посету Мири Ликијској[1], родном месту светог Николе. Свети  Никола је наша породична слава па сам хтео да видим и цркву посвећену њему и крипту у којој је лежао све док га Италијани 1087. нису преселили у Бари.
            Оно што смо тамо видели пријатно нас је изненадило. Црква је веома очувана и ограђена а у то време су и конзерватори радили на једном њеном  делу. Посете су веома педантно организоване. Министарство туризма Републике Турске је преузело бригу о свему. Као и свуда у свету, улаз у светињу се наплаћивао, али то је било нешто симболично.  Сви су желели да виде мермерну крипту, да је додтакну и фотографишу. На великом паркингу приметио сам да има много Руса, Румуна, Бугара али и другог  православног света. Ту, близу паркинга, били су ресторани где се ручавало, пошто су сви ти излети подразумевали и ручак. И веровали смо да се прича ту и завршава, али после тога уследила је посета граду који је величине једног  Аранђеловца. Цео град је био у знаку Светог Николе. Највише од свега у граду је било продавница икона са ликом светог Николе. Замислите, Турци продају иконе православног светитеља! И живе од светог Николе! Па то заиста нико није веровао а само неколико стотина метара даље од цркве беше џамија са које се оглашавао хоџа својом неразумљивом молитвом.
            Морам да признам да су ми у том тренутке искрсле слике рушења српских манастира на Косову и то на један крајње дивљачки начин али су ми искрсле  и слике из оног Босанског рата где смо се и сами прославили рушењем Бањалучке Ферхадије и чувеног каменог моста у Мостару.  Безумље рата, шта друго рећи. А да беше памети Бањалучани су данас могли наплаћивати улаз у Ферхадију. Уз то себи су пуцали у ногу јер су морали да је граде , као и Хрвати онај мост. Е, па немојте више ружно говорити о Турцима – од њих се много тога може научити.
           
           


[1] Заправо свети никола је рођен у оближњем гарду
Патари а у Мири је изабран за патријарха.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СИГНАЛИЗАМ И НАДРЕАЛИЗАМ

                                                                                               Утврђујући својевремено законитости у развоју фаза књижевноисторијског процеса Хенрик Маркјевич је запазио да сваку фазу тог „ процеса са претходном фазом спаја веза истовремено континуативна  и опозициона, уз променљив однос оба та чиниоца“ [1] Итересантно је сагледати позицију сигнализма у светлости тих Маркјевичевих разматрања, будући да су се сигналисти у својим поетичким текстовима врло јасно одређивали према традицији.(Разуме се и ми , као и Маркјевич, узимамо ову трвдњу о везама са свом дозом непоузданости и непрецизности коју производи.)  Сигнализам, је као и многи други „изми“ пре њега, у својим раним поетичким текстовима недвосмислено порицао традицију [2] , међутим , сигнализам се у том порицању налазио у двоструко опозитивном опдносу: са једне стране према официјелној традицији и са друге стране, према историјској авангарди. Чини нам се да  је таква позиција потпуне  непри
Прикажи све

БРУТАЛНО НОВИНАРСТВО

Слика
    Социолози културе тврде да постоји брутална култура, по аналогији, мислим, да постоји и брутално новинарство. Но, за разлику од бруталне културе, данашњем новинарству много више пристоји епитет   брутално у пуном смислу те речи. Новинарством сам почео да се бавим још далеке 1967. године и тада се у новинарству знало ко је ко и шта је шта. Није било сензационализма, лажних вести, јевтиних афера, трачарења, извргавање руглу неистомишљеника; није било порнографије, није било таблоида... Истина, тада још увек нису постојале новинарске школе, катедре и факултети, али су новинари углавном били писмени. Новинари и уредници долазили су често са Правног или Филолошког факултета, а они који нису имали факултетске дипломе имали су талента на претек. Сумрак српског новинарства почиње деведесетих са првим тзв. вишестраначким изборима и доласком на власт Слободана Милошевића. Државну телевизију узурпирала је власт и она је убрзо добила назив „ТВ Бастиља“. Партијски новинари су по декрету
Прикажи све

СТИХОКЛЕПЦИ

Слика
СТИХОКЛЕПЦИ Особа која је у стању да скарабуџи стих у року од 5 минута.                                                                         Вукајлија Нема човека који некад није пожелео да напише песму и то је, без сумње, племенита намера. Песме су се писале у школским свескама, споменарима, писмима, на салветама а, само они талентованији, успевали су да своје песме објаве у књижевним часописима и књигама. Жанровски гледано, готово је сигурно, да су   љубавне песме биле најбројније. Заљубљени човек је желео да своју емоцију искаже, да је некоме упути или да се изјада белини хартије. И, то је опет било уредно, све до оног критичног тренутка кад је homo liricus пожелео да постане ПРАВИ ПЕСНИК. Ту већ настаје један елементарни проблем који се тиче талента а повезује и са елементарном интелигенцијом и то у обрнутој пропорцији. Елем, што је човек глупљи и неталентованији тим више мисли да је интелигентнији и талентованији. Но, недостатак интелигенције и талента к
Прикажи све