УМЕТНИК ПРОКЛЕТНИК

Деценијама је јунска уписна грозница на ФДУ и ФЛУ била показатељ друштвеног статуса професије глумац, редитељ, драматург и сликар . По нечему слична уписна грозница догађала се на архитектури, журналистици, као  и на групи која се бавила проучавањем белосветске лепе књижевности. Била је ствар престижа бити студент поменутих група. Но, како време пролази одушевљење  за поменуте струке лагано бледи. Као гром из ведра неба одјекнула је недавно новинска вест да глумац Љубивоје Тадић у двадесет првом веку, усред Београда живи без струје, као и вест да је његов колега Небојша Дугалић приправан да, због овдашњег „благостања,“ напусти мајку Србију .  Новине такође пишу  да не цветају руже ни популарним Ћетковићима због  енормне рате стамбеног кредита итд, итд. Како је оним мање познатим глумцима, редитељима и сликарима сам бог зна. За књижевнике одавно више нико и не пита, пошто се и име књижевник до те мере компромитовало да је оним правим и истинским писцима непријатно да се у тај ред књиже. Синдром Јаша Гробаров и пре њега синдром вашљивог и неопраног Ујевића одавно је опште место у Србији и овдашњој уметничкој чаршији.

            Бити популаран у похабаном сакоу и изношеним ципелама  напросто више није било прихватљиво . Војска уметника различитог профила почела је да тражи прибежиште у другим струкама и да прихвата послове којих су се у прошлом веку они прави гнушали. Глумице су постајале рекламне диве, глумци заштитне фаце изборних кампања а, сликари су се латили молерско - фарбарских радова. Одрицање од даска које живот значе примећено је и код неких бивших директора и министара који су сигуран хлеб потражили на државним јаслама  у редакцијама мајчице Националне телевизије. За то је, наравно, била потребна препорука важних партијских људи и радно искуство у смислу мешетарења, муљања и политичког блебетања. Разуме се, значајан допринос свему томе придодавала је и вештина уметничког полтронства и додворништва. Скоро ми тако један пријатељ похвали неког кандидата, учесника на неком конкурсу тврдећи да је он „сарадљив човек“. Па ето, ти сарадљиви уметници су се снашли и овде али и око оних дуго спомињаних националних пензија. Рецимо: ти мени пензу, ја теби препоруку, и тако све у круг. А шта је са оним уметницима који ће остати верни својој љубави професији? Е, они ће патити као и сав остали несарадљиви свет. Патиће све док коначно не схвате да се од уметности не живи или док не схвате суштину оне генијалне мисли актуелног министра Тасовца да парадајз на пијаци људи хоће и има цену ( као што има цену и проза Сузане Манчић) , а тамо неког Хегела нико неће па зато  нема цену. И хајде да завршимо оним старинским топосом завршетка: Нека нам Бог поживи оваквог министра, пастира уметности и нека му обезбеди дуго владање и мир у држави. Амин.