ПЕДАГОГИЈА МЕДИЈА (Зашто нам је омладина на погрешном путу)

Са запрепашћењем сам својевремено саслушао причу једног  млађег професора београдске музичке гимназије о томе какву су музику слушали  његови ђаци  за време  ексурзијског путовања . А слушали су хитове Цеце Ражнатовић, Јелене Карлеуше, Аце Лукаса, Секе Алексић и других представника Пинкове естраде. Да су то били ученици било које средње школе, могао бих да им опростим, али да то слушају ученици музичке гимназије, то је неопростиво. Шта се то десило са омладином Београда која је неких давних година одлазила у дискотеку Цепелин, која је тражила карту више за мјузикл Коса у Атељеу 212, која је слушала џез у Дому омладине? Знам, десило се исто оно што се десило и њиховим вршњацима у унутрашњости.  Послужићу се опет  другом причом коју ми је испричао рођак  који  живи у једном мањем месту у близини Краљева. Вели, његов син осамнаестогодишњак се спремао да са друговима изађе у провод. Питао га је  где иду а он је одговорио да иду у дискотеку у Пајковцу (мислим да се тако звало то место). Запрепашћени отац је заћутао а потом му рекао: „Е, мој синко, ми смо некад у провод одлазили у Краљево и Врњачку Бању а ви идете у некакав Пајковац“ за који ни ја нисам чуо“.

Знам још сличних прича и причица о наравима данашње омладине.Слушам и гледам како се организују бројне трибине на којима се мудросери, на којима се презентују разна наручена и сумњива истраживања и на којима се углавном промашује тема. Са друге стране разни педагози и народни учитељи запомажу да нам је омладина неваспитана, агресивна, васпитно запуштена и нерадна. Криве се родитељи школа, држава, систем, западни непријатељ и бог зна још ко. Сви траже непријатеља негде преко, а непријатељ нам је у кући. Ми га волимо, свако вече се дружимо с њим. И он, је не може се замерити, цивилизован : увек нам напише да она серија или она бљувотина коју гледамо ми није за узраст нашег детета. Али шта се ту може, дете се врзма око нас и гледа ту нашу несрећу где вам вулгарне и бљутаве вицеве причају Курсаџије и Ђуро Палица, где се посланици ословљавају са ђубре и стоко,   где папараци јуре некакву оскудно одевену певачицу или старлету (штагод то данас значило) која им на крају игранке покаже средњи прст. Гледају са нама индијске серије у којима се глумци, или гледају као Телетабиси или се бесомучно туку. Гледају емисије Мењам жену, Домаћине, ожени се, гледају тупаве америчке филмове у којима је главни јунак полицајац, пљачкаш, наркоман или сумњива женска. Гледају како се јуре скупим колима и како их разбијају итд, итд. Гледају и цртане филмове у којима се увек нешто ломи или разбија. Мало шта ваљано гледају јер нема више оног школског програма на другом програму из седамдесетих, нема Полетарца ни Невена, нема оног маторог Ковачевића који нам је причао лепе приче из географије. Нема више ни школских листова као што су били Кекец , Пионир и Дечје новине које смо једва чекали да стигну. Ми смо читали стрипове о Белом шерифу и браћи Далтон, принцу Валианту и , што да не, о Мирку и Славку.

Те некадашње генерације имале су своје идеале па нека су били и погрешни, нека су били и заблуде, али су постојали. Из тих идеала произилазила је извесна позитивна енергија и полет. На почетку сваке читанке била је Титова слика. (Знам, рећи ће неко какав Тито!) То је био председник те државе, али то није био председник који има проблематичну диплому (био је бравар, можда?) и није имао министре са проблематичним докторатима. У читанкама су биле песме о Армији, о домовини... Данас је, међутим,  све медијски урушено и релативизовано.  Данас се за свакога може рећи: ко је, бре, он! Данас је све ништа и ништа је све. Урушавање идеала, урушавање укуса, урушавање традиције  и културе највише је своје лице показало у млађој генерацији.  Данас зато изгледа невероватно да су генерацији шездесетих године слушале Радио Луксембург, гледале фестивал у Санрему а сећам се и прелепих избора класичне музике које смо добијали из руског часописа Агањок.  Ето, одговора на питање зато нам ђаци музичке гимназије слушају опорезовану музику вашарских шатри и периферијских бирцуза.