ОБРАЗОВАЊЕ БЕЗ БУДУЋНОСТИ или Историја пропасти
Од деведесетих година прошлог века
или од такозваних демократских промена, српско образовање је непрестано на
низбрдици. Свака нова реформа је била је лошија од прошле а сваки нови министар
гори од претходног. За четврт века, после бројних избора, изборних победа и
прослава, свака нова влада образовање је
смештала на помоћни колосек. Са тог колосека могло се само уском траком до
балканске провинције и никуд даље. Оно нешто угледања на европске узоре сводило
се на некритичко преузимање и пуко преписивање. У исто време сви су тврдили да
је образовање темељ друштва, да је њихов приоритет, основна претпоставка
развоја, да му треба посветити пуну
пажњу сада и овде и у све веке... Али обећања су била само обећања, а просвета
је тонула у све дубљи глиб. Пуцало је по свим шавовима, урушавало се из темеља,
лево и десно, напред и назад. Безуспешне реформе система образовања које су
водили ad hoc тимови проузроковале су
штете које су се простирале по концентричним круговима, до последњег човека у
просвети. Касно враћање на сцену
Националног просветног савета и његово касније политичко и страначко бојење
само је убрзало процес урушавања. За све то време углед просвете и просветног
посла је константно опадао. Стихијно и
непланско отварање нових школа, факултета и универзитета, њихових истурених
одељења и департмана снизило је критеријуме за запошљавање, за упис а онда и
критеријуме оцењивања и напредовања.
Чини се да је све почело увођењем
такозваног усмереног образовања под менторством др Стипе Шувара. На првом удару
нашле су се ондашње класичне гимназије које су брзо претворене у мешовите
образовне центре. Сматрало се тада да
треба окончати период елитистичких школа
чије су оличење биле баш тадашње
гимназије. Заклањањем иза такозваних производних занимања (од другог до
четвртог степена) заправо је промовисана идеја увођења „турпија“ у „господске“ школе.
Стара номенклатура занимања замењена је новом па се тако први пут појавило
занимање возач лифта, салатер, израђивач хемијских производа, семенар
расадничар итд. Упоредо са увођењем таквих занимања ишле су и препоруке за
снижавање критеријума и „дисциплиновање“ строгих наставника. У новим образовним
центрима који су често имали и по више хиљада ђака губио се стари гимназијски
дух и однос према знању и таленту. Даровити појединци су се просто губили у том
ђачком мноштву заснованом на другачијим идеалима, на још увек важећем братству
и јединству, омладинском акцијаштву и величању производног рада. Са једне
стране међашили су се предмети Основе марксизма а са друге стране Основи
технике и производње (често скраћивани и као ОТП, у шаљивом преводу О Техници
По ништа). Као допуна оваквим смушеним предметима, као предмет са патриотским
патосом, још је опстајала Одбрана и
заштита коју су још предавали резервни и бивши официри ЈНА. Тих година по први
пут су у настави српског језика и књижевности уведени библијски текстови (нажалост
погрешно изабрани) а потом и садржаји из српске средњовековне књижевности.
Старији професори су се лоше сналазили у интерпретацији библијских текстова, будући
да их на студијама нису учили, а у исто време су том послу прилазили бојажљиво,
страхујући да идеолошки не „забрљају“. (Подсећамо да су Комититети СК као и
СУБНОР будно пратили шта се у школама дешава а истовремено давали „благослове“
на избор директора.)
Идеја тзв. усмереног образовања се
брзо истрошила па су се опет дошло на помисао да се гломазни образовни центри
расформирају и поново формирају гимназије. Нажалост, то више није било тако безболно.
Нове гимназије су морале да праве компромисе са својим „подстанарима“ и у
просторном и у кадровском смислу. Многи професори из стручних школа остали су
тако у гимназијама. Било је то својеврсно кадровско упросечавање гимназија. Па
ће бити потребно још доста времена да се гимназије подигну у какав такав ред.
Гимназије су као општеобразовне школе, добиле некакве измишљене струке за које
никад није било места на тржишту рада. Смер култура и информисање школовао је
некаквог новинара сарадника а било је и сарадника у култури, преводилаштву и
музеологији. Сви ти гимназијалци, разуме се, одлазили су на факултете а један
безначајан број је налазио посао за који се школовао. То дословно значи да су
потпуно непотребно учили предмете из струке (новинарства на пример) као и некакве оште социологије, привредне
системе и системе јавног информисања. Такви предмети само су одвлачили ученичку
пажњу од централних гимназијских предмета за природни или друштвени смер. Све у
свему, више нисмо имали оног јаког матуранта који је спреман одлазио на
студије. Увођење наводног описног оцењивања за предмете уметност и физичко
васпитање било је ништа друго но пука формализација захтева. Уместо бројчаних оцена ученици су добијали А, Б или Ц а све је резултирало потпуном омаловажавању
предмета.
После такозваних демократских
промена деведесетих уследио је још један рез у српском образовању, али сада
подређен глобалистичком уједначавању и
упросечавању. Уведени су нови предмети Грађанско васпитање и Веронаука под
заставом људских, грађанских и мањинских права. Вишедеценијско кукумавкање
цркве да јој се омогући мисионарење по школама решено је на опште задовољство,
али свештена лица, која су имала „значајније“ послове у својим парохијама, нису
показала много воље за улазак у школе.
Наврат нанос учитељи мирјани су преузели улогу свештеника али, разуме
се, без озбиљних теолошких и дидактичко-методичких знања. Слично је било и са
другим предметом. У школама се по први пут од Другог светског рата одвијала
некаква курсистичка и импровизаторска настава поменутих предмета. Од такве наставе није било велике користи.
У то време у програмима књижевности
и историје су, у оквиру дидактичко-методичких упутстава, готово црвеним словима
обележени поједини садржаји за које се мислило мислило да инспиришу насиље и
нетолерантност. Разуме се да је све то била једна врста одјека на перманентну
сатанизацију српског народa преко различитих трибунала, невладиних организација
и покрета. Министарство је веома брзо регрутовало војску едукатора који су на
сав глас, као божје заповести,
промовисали тзв. ненасилну комуникацију, региструјући Краљевића Марка
као типичног српског кавгаџију и насилника коме су руке крваве до лаката. У
исто време намерно се прећуткивала вредност српске епике о којој су се још у
прошлом веку позитивно изражавали најзначајнији европски умови. Прећуткивани су
намерно и они садржаји који су представљали врхове етичких врлина.
Ранији педагошки заводи већ су
одавно прешли у историју и њихову улогу на своја нејака плећа преузело је Министарство
просвете, штагод да је оно коме значило. Крајем деведесетих форсира се идеја о
отварању регионалних центара за едукацију наставника (раније стручно
усавршавање) коју углавном финансирају европске државе. У том послу оне су
свакако имале своје интересе. Министарство опет позива ону војску приучених едукатора који измишљају
безброј егзотичних курсева са бомбастичним називима а све под претњом обавезе.
Тамо стечени поени били су основа за потврђивање лиценце.[1]
Нерадним данима уморна просветна популација дремуцкала је на тим курсевима а њихове
колеге едукатори капиталили су и стручно и материјално. За прве људе тих
центара, уместо најискуснијих професора методичара и дидактичара, на
директорска места постављају се партијске јуноше најчешће из маргиналних
струка, често и без стручног испита и просветног стажа. Тако се дешава да се
подучавањем наставника по први пут баве они који засигурно знају мање од оних
које подучавају.
Економска криза која траје све ово
време додатно је утицала на смањење средстава за финансирање образовања и науке
а онда исто тако и на смањење средстава
за материјалне трошкове школа и материјалне стимулансе наставника. Ионако
скромна издвајања за просвету и незабележена инфлација довела су ову делатност
до понижавајућег положаја. Све то је значајно угрозило популарност наставничке
професије и наставничких факултета. Истовремено неочекивано и нелогично је
растао број новоотворених факултета и њихових истурених одељења.
Потресе у образовном систему
изазвала је и промена политике у издавању уџбеника. Укидање монопола великих
државних издавача и увођење малих приватних издавача у овоај посао директно је увео и све корупцијске моделе који су већ били добро разрађени у тзв. малој привреди. Ти мали приватни издавачи улазили су у школе
без пардона и наставницима отворено нудили мито као награду за прихватање
њихових уџбеника. Међу таквим издавачима
налазио се и је један значајан број необразованих и нестручних, да не кажемо
неписмених који су у овом послу видели једино сигурну и лаку зараду и ништа
друго. Њихове издавачке фирме биле су
без издавачке кадровску подршке у лику уредника, лектора, дизајнера и коректора. Још погубније је било настојање
министарства да се књиге као социјални пакет преносе с генерације на генерацију
и вишеструко користе. То је значило да
књига буде чиста (!) што је било директно у супротности са педагошким
упутствима ученицима за коришћење књиге и учење.
ВИСОКО ШКОЛСТВО НА НИСКОЈ ГРАНИ
Високо образовање у Србији делило је
судбину сиромашне државе која је непрестано била у реформама и поправним
испитима. Буџетско издвајање за високо
школство и науку било је, у односу на друге државе у окружењу, симболично.
Факултети су распоређивали оно што им министарство пренесе, али углавном за
плате и текуће одржавање. Многи београдски факултети све до осмадесетих година
имали су кабинете са предратним фотељама а у појединим случајевима учионице са
скамијама (Семинар за општу књижевност Филолошког факултета у Ђушиној, на
пример, па и цео Рударско-геолошки факултет). У институтима стање је било много
теже, ако изузмемо оне који су могли да продају своје услуге и сами зарађују. Таквих је у ондашњој држави
било мало. Летаргично и дремљиво стање на универзитету трајало је све до
деведесетих година кад је држава признала да нема довољно новца за финансирање
и кад је почела да лансира идеју суфинансирања и самофинансирања. Спорадично
отварање првих приватних факултета пробудило је из дугогодишњег сна људе на
државном универзитету. Схватили су да су бесповратно препуштени немилосрдним
законима тржишта, понуди и потражњи. Боље рећи схватили су неки. Просвета у целини засигурно као најконзервативнији део
друштва споро је мењала навике. Време је пролазило а многи су још били у пуној
хибернацији.
Болоњизација нашег високог школства
која је дошла крајем века, као све страно, примала се са сумњом и нерадо. Накарадно
тумачење тих „европских“ упутстава за реформу високог школства допринело је да
се поједини програми на факултетима толико уситне и девастирају да су почели да
личе на курсеве за образовање одраслих на некадашњим радничким универзитетима. Пуних
десет година трајало је мучно усклађивање критеријума, испитних захтева,
предиспитних обавеза, силабуса, табела, броја поена по годинама студија, за
сваки предмет појединачно итд, итд.
Многи су се ломили око тзв. модела и модула 4+1 или 3+2. Предуго се одређивало место
струковних студија, предуго се размишљало о дефинисању мастер и докторских
студија као и о судбини кандидата који су започели магистратуру и докторате по
старим програмима. Високе струковне школе су дуго остале
у затеченом стању а ни дан данас нису закровљене неком заједничком
институцијом налик универзитету.
У том стању опште конфузије многи су свој наставнички посао отаљавали. Све
до формирања акредитационих комисија, професори су програме писали по својим
критеријумима. Ти критеријуми су били неуједначени а програми често засновани
на застарелим научним сазнањима. Улога катедара и одсека и одељења сводила се
на формално утврђивање : има – нема. Радна дисциплина на многим факултетима је
била траљава, будући да се није водила никаква документација о одржавању
наставе. Поједини професори су на
предавања долазили кад су хтели и кад су могли.
Било је и случајева увођења страних лица која су уместо професора
дежурала на испитима. На седницама наставно-научних већа гласало се по
аутоматизму. Како сви, тако и ја. Тензија је подизана само на изборним већима
кад су пролазили избори и реизбори, а посебно избори декана и продекана.
Клановско удруживање појединаца и мешетара било је на тим седницама
највидљивије. Дешавало се тако да су лоши наставници пролазили боље од добрих а несналажљивих. Био
сам сведок да професори пријављују лажне референце, измишљене стране часописе а
у једном случају је штампана монографија
са лажним именом издавача. Све то било
је по дефиницији кривично дело, фалсификат и разлог за губљење звања и посла. Дешавало
се и то да су појединци у циљу спровођења своје воље и воље клана лудистички
уништавали службену документацију, записнике са седнице катедара и департмана итд.
Више од сваког другог факултетског посла избор декана био је период пуне
ангажованости кланова и појединаца. Често се фаворизовао онај кандидат који је
најмање тражио и који је био најпогоднији за манипулацију. Дакле, што гори, то
боље, а најбољи је био онај који је имао највише путера на глави и који, због
својих ранијих преступа и грехова, није смео
ни покушати да буде строг и принципијелан.
Такав декан за своје сараднике обично је бирао своје пријатеље а
понајбоље оне млађе, тек произведене доценте а за поједине функције чак и асистенте. Рачунало се,
наравно, на њихову кооперативност и послушност. Раније академско неписано
правило да деканска и шефовска места заузимају најстарији и најискуснији
професори, преко ноћи је престало да важи а није било никог ко би декана
приморао да тако нешто поштује. Све је то, наравно, утицало на стварање стања нетрпељивости и неповерења.
Закон о високом школству и факултетски статути били су често мртво слово
на папиру. Декани су могли разним махинацијама да своје мандате продужавају до у недоглед. У исто време они су штитили послушне
асистенте и доценте незаконито им продужавајући изборне периоде. Догађало се и
то да су поједини заштићени асистенти у том звању остајали до пензије. Дешавало
се и то да су комисије за писање
реферата за избор поједине добре кандидате вешто терали и одвраћали од
факултета. Тиме се правила директна штета струци: на факултетима су опстајали
неспособни спавачи, а одбијани су квалитетни, млађи и перспективнији кадрови.
Било је безброј начина за фингирања реферата. Један се, рецимо, састојао у томе
да се у реферату рефереце бољег
прећуткују, други да се омаловажавају и релативизују, трећи да се референце свог кандидата величају и
уздижу итд.
Будући да је универзитет био држава у држави, а факултети републике у
тој таквој држави, свако је имао своју политику и своје интересе. На неке
одлуке факултета нису могли да утичу ни универзитет ни министарсво ни просветна
или било која друга инспекција. У таквој
клими цветали су разни диверзитети мобинга. Свако се чувао свакога и најбоље је
било што мање говорити. Декан је рецимо могао да вам минира избор тако што ће
вам мало касније расписати конкурс, онда ће одуговлачити са седницама и
комисијама па, кад сачека да прође оних законских шест месеци, да вам напише
отказ. Познати су овакви примери који су завршавали на суду али, нажалост, ни
суд ту није ништа могао. Декан је могао да плати неку безначајну казну и не
изврши судску одлуку. Шеф, продекан или декан могли су да вас спрече да се
усавршавате тиме што вам неће одобрити одсуство, могли су да спрече објављивање
књига у оквиру факултетских издања, могли су да вам праве распоред предавања
који вам не одговара. Дакле, постојао је читав каталог поступака и инструмената
за спровођење мобинга. Готово је невероватно, рече једном неко, да су се тако ниске ствари
дешавале на тако високим местима.
Најбитније од свега да се рад у стручним органима факултета који су
одлучивали о настави и науци као централним питањима формализовао и срозао до
невероватних граница. Седнице катедара и департмана веома често су наличиле
на скуп уморних и дремљивих климоглаваца
који су једва чекали да се мучење што
пре заврши. На тим састанцима струка је била по страни а највише времена се
трошило на различите извештаје, пописе и поделе надлежности.
КАКО
ЗАУСТАВИТИ УРУШАВАЊЕ
1.
Изабрати
компетентног и искусног министра просвете;
2 . Написати нови закон о образовању по угледу на најуспешније државе у
Европи (рецимо Финску и
Енглеску);
3. Повећати
бар за 50% издвајање за школство;
4. У оквиру
националне просветне стратегије утврдити потребу кадрова (струка) за наредних
десет или чак 20 година;
5. Укинути
или реорганизовати оне факултете који производе непотребна занимања;
6. Укинути
сва истурена одељења факултета;
7. Хитно
забранити рад неакредитованим факултетима;
8.
У Национални
просветни савет и акредитационе комисије делегирати најзначајније стручњаке а
нарочито оне који нису компромитовани и партијски обојени. Избећи оне за које
су препоручили лобистички и партијски центри;
9. Преко
универзитета ограничити поједина овлашћења факултета а нарочито декана;
10. Забранити
нострификацију диплома сумњивих факултета из бивших република који су без
довољног броја стално запослених наставника и без свих основних ресурса за
одвијање наставе;
11.
Приморати
универзитете и факултете да поштују законске прописе о избору наставника и
отпустити све оне који су годинама и деценијама у истом звању;
12.
Прегледати
све раније реизборе универзитетских наставника и вратити на стара звања оне
који нису задовољили и изиграли законске норме;
13.
При
сенатима на универзитету поставити специјалну комисију која надгледа реизборе и
дати јој већа овлашћења. У тим комисијама не би требало да има места за партијске
кадрове ;
14. У центрима за едукацију за директоре поставити
компетентне стручњаке са великим искуством;
15. Из
програма едукације наставника избацити све оне курсеве који су нефункционални и
залудни;
16. Одузети
право локалним самоуправама да школе деле по кључу изборних резултата и
постављају директоре по кључу партијских
коалиционих споразума.
[1] Из програма стручног усавршавања за 2011/12.
годину наводимо тек неколико таквих чудних курсева: Програм мировног образовања,
Ненасилна комуникација итд.
Коментари
Постави коментар