ПОТЕМКИНОВА СЕЛА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

            Годинама у нашој нашој медијској и квазинаучној стварности опстаје идеја о Србима као најстаријем, светском, небеском и божјем  народу. Разуме се,  као Србину то ми годи, али као разумном човеку који је понешто и прочитао, научио а потом и критички промислио, то ми ових дана вређа здрав разум. Истовремено ми се намеће питање зашто је баш историја (учитељица живота)  оно поље за извођење показних вежби извесних полуинтелектуалаца, аматера, сензационалиста, лажних националиста и, опростите за јаку реч, будала. А начитао сам се свакаквих  књига и наших и хрватских и белосветских. Не могу да се не сетим оног Роберта Салинаса Прајса, Мексиканца, који Троју пронађе у Габели у делти Неретве, сећам се и разних Мирослава, Андрејића, Деретића па и крушевачког вајара Милутина Јовића који својевремено написа књигу СРБИ СА ЗЕМЉЕ. И мислим да је тај Милутин баш дибидуз застранио кад је крушевачким гимназијалцима по тој својој књизи ( на научну базу) објашњавао како је Микеланђело био Србин, заправо Мика Анђео.

            Чудим се и неким до јуче нормалним Хрватима који своје претке проналазише у Ирану, али зашто да не кад неки наши врли интелектуалци Србе пронађоше и у Шпанији, Јужној Америци, Африци а можда ће их наћи и негде у васељени. Јесте, свуда нас има, ал нас је најмање у Србији.

Учисмо некад у школи, а и онај чика Георгије Острогорски у својој књизи Историја Византије прве српске владаре пронађе средином IX века (краљеве Властимира, Мутимира, Првослава, Петра Гојниковића, Павла Брановића, Захарија Првослављевића, Часлава Клонимировића, Јована Владимира, Стефана Војислава, краља Михајла и краља Бодина и све тако до Стефана Немање). А да ли је било Срба у античко и римско време, па било их је и историја понешто у траговима налази, али не онолико да би се сасвим научно доказало да је постојала нека држава, нека јасно видљива култура .... Ако је за хвалу, ето, нека се хвалимо да је оних ваљда седамнаест римских царева рођено на територији данашње Србије. Мало ли је за сујету малог народа.

Али ето, ако је нама опет за утеху, будалају и други народи уоколо: Македонци (наши) подигоше усред Скопља (Душанове престонице) споменик Александру Македонском а свако трезвен зна да он са садашњим Мкедонцима благе везе нема, као што и онај Скендер бег са косовским Шиптарима у Приштини. Нагледао сам се тога присвајања и подметања и у том смислу, морам да признам, Бугари су прави шампиони. Кад сам пре десетак година као гост Универзитета у Великом Трнову у саставу делегације Филозофског факултета из  Ниша, тамо боравио, Бугари нам у соби где смо спавали добацише уџбеник историје за шести разред . И ми хајде радознали да прелистамо, кад тамо, ни мање ни више, стоји записано како је хајдук Вељко Петровић бугарски национални јунак. Шта онда рећи. Хајде да опростимо овим нашим историческим „научницима“ што нас мећу тамо где нам место није.