АКАДЕМСКА НОРМА И АКАДЕМСКА ПРАКСА

Причао ми је недавно један колега, универзитетски професор да су му последњег дана пред одлазак у пензију одузели картицу за паркинг, картицу за лифт и кључеве кабинета. Уз то, истог дана скинули су са врата таблицу с његовим именом. Задатак да обави овај деликатан посао добио је од свог шефа асистент коме је , разуме се због таквог поступка и такве журбе, било прилично непријатно. Но, шта је могао човек, урадио је оно што при крају служења војног рока за сваког војника уради четни евидентичар. Раздужио се тако и професор као обичан редов – све по списку. И он се осећао некако јадно . Вели , себе је видео као муву коју у сеоској кафани, на шареном столњаку убија нервозни гост. Неко ће рећи , шта је ту лоше. Човек је завршио радни век и посве је природно да врати оно што сад није његово. Па јесте, тако изгледа, само универзитетски професор није редов, ни магационер који ради са стварима; он је човек који је стварао нове људе па зато и није заслужио овакав интелектуални лапот. Постоји и нешто што се зове академска норма и академска пракса и академска пристојност.  Сетих се тако да је на мом бившем факултету (Филолошком) постојала пракса да се пензионисаним професорима не одузима право на коришћење кабинета. Чини ми се да и дан данас на вратима постоје таблице са именима бивших професора.  То је тај академски дух, у томе је традиција, сећање на оне који су уградили себе у темеље факултета, у колективно памћење својих студената.

Владају ли се наши академски кругови, наши факултети по тим неписаним правилима? Рекао бих како где, али је више је оних којима баш није стало до „уштогљене „ академске норме. Видео сам више таквих који на предавања долазе у неким бенкицама, у бермудама, све показујући своје мушке атрибуте – длакаве  и мишићаве ноге; видео сам и такве који обуку одело, вежу кравату, а онда чарапе у контра боји и сандале! Многи од њих кажу како се  тобоже угледају на Запад па је зато и сасвим нормално да на часу грицкају крекере и држе ноге на столу.

            У контактима са студентима на консултацијама они опште у стилу: „Шта ћеш, бре,“са обавезним ТИ . Они су ВИ, а студент је ТИ ( мали,  дечко, фрајер, девојчица). Студенти су препричавали како је један од таквих провоцирао студенткиње ласцивим питањима („Како зовемо жену са великим грудима“ или „како се зове жена са великом задњицом“итд.) Лично сам се уверио да се на неким факултетским седницама академски дискурс срозвао до кафанско-кочијашког. Један врли колега је тако свог противника називао кафанским клуподером , буџаклијским адвокатом, незналицом и преписивачем.

            Понекд се питам да ли је на таквим факултетима икад постојао академски дух и академска норма. Склон сам да све то правдам  стањем у држави, државним ресурсима и стањем тзв. елите.  А како би и постојао ( тај невидљиви дух) ако су се многи наши факултети уселили у предратне затворе, средње школе, среска начелства, спонзе, мензе и бараке. Како да на таквим неприличним местима заживи академски дух? Својевремено и велики Балзак, у свом роману „Чича Горио,“описујући пансион Вокер, запазио да „ заудара воњем који нема имена у људском језику“. И у овим набројаним неприличним местима, која су сада факултети и универзитети, са сличним воњем , природно, не може заживети академски дух. Ту се некако најбоље башкари кочијашки језик, завист, мржња и етички кодекс гомиле. Па све, ето, зависи од труда вишњих. Неки су од својих факултета врло брзо направили ћепенке, магацине, копирнице, чекаонице, кафетерије и прчварнице. Можда се и онај кабинет поменутог колеге испразнио за неки магацин „готове робе“ или за неког тазе доктора. Дакле, ако ово прочита тај мој колега, унивезитетски професор и пензионерски приправник , знам да ће му бар мало бити  лакше. Уосталом, и мене можда чека слична судбина. O tempora o mores.