БОСАНСКО-БОШЊАЧКА ЈЕЗИЧКА МАГЛА

                        

У једној ударној информативној емисији РТС-а  новопазарски политичар Есад Џуџевић је тражио хитно увођење босанског језика у тамошње школе. Дубоко сам уверен да Џуџевић сасвим добро зна да од  српске просветне власти тражи нешто што не постоји, ипак, у маниру овдашњих политичара, он је тражио баш то што не постоји и то одмах! ( У даљем тексту објаснићемо како и зашто не постоји.) Кад би неко са  сличних политичких позиција у  озбиљној и уређеној земљи тако нешто тражио у најмању руку  би га сматрали лудим. Али Џуџевић зна да у Србији просипање магле и  просејавање плеве постоји као легитимни политички чин. Он исто тако зна да је та политичка жвака много убојитија од незапослености младих и комуналног колапса у Пазару.(Загађена вода се пије у многим нашим градовима  па ко ће од тога да прави политички проблем.) У једној другој информативној емисији сазнајемо да је тај исти Џуџевић новопазарским гимназијалцима делио дипломе за  бежање са часова српског језика. У свакој нормалној европској држави овај испад би био озбиљно санкционисан , у Србији, ради мира у кући, власт то не жели ни да види ни да чује и понаша се као онај преварени муж из вица који свој жени каже: оно што сам видео немој случајно да чујем.

            Но, хајде да видимо шта је са тим тзв. босанским језиком. Толико година и деценија новопазарски ђаци су говорили  и учили српски језик. У међувремену њихови вишњи су решили да више не буду називани по вери, већ су сковали име Бошњак (Бошњак од Босанац) . Дакле у Босни живе Босанци, а у Пазару и околини Бошњаци. Па добро, нека тако и буде, али око језика опет настаје заврзлама: њихов језик неће бити бошњачки, већ босански! Свако нормалан ће закључити да ту постоји нека опака заврзлама. А језик почива на логици: како то да Бошњаци  говоре босанским језиком?! Али да не распертлавамо ову, евидентно, политичко-политикантску енигму, нека она остане под знаком питања. Вратимо се босанском или бошњачком језику и оном мишљењу  Одбора за стандардизацију српског језика који  тврди да је погрешна и штетна одлука о преименовању тзв. бошњачког у тзв. босански језик. Разуме се да је исто тако погрешна и штетна ранија одлука да се зетско-сјенички  (зетско-јужносанџачки) дијалекат преименује у потпуно нови аутономни језик босански или бошњачки, како је коме драго. Претпоставка за постојање новог језика (у најопштијем смислу) јесте ниво неподударности (разумевања) са неким другим језиком.  Али ако сва релевантна научна јавност тврди да су у лигвистичкој структури бошњачки језик ни по чему не разликује од српског језика, како се онда вештачки може правити нови језик. Но будимо прецизнији и поштенији: разликује се он за онај број турцизама и локализама који су у оптицају вековима. Дакле, ако један Шумадинац разговара са човеком и Сјенице и Пазара, он ће га боље разумети од једног свог сународника, аутохтоног Врањанца или Пироћанца. Дакле, рекли бисмо онда, да је више разлога за постојање пироћанског или врањанског језика од тзв. бошњачког!! Но, босански и бошњачки лингвисти се на мишиће упиру да докажу да босански језик постоји од давнина  наводећи и Константина Филозофа , Бартола Кашића, Андрију Качића Миошића, Алберта Фортиса и многе друге . Сви они су , веле, спомињали босански језик. Тачно је,  спомињали су, али углавном као географско одређење (на пример, као  херцеговачки или славонски говор) па такве тврдње немају озбиљну научну тежину. Ако погледамо граматике и правописе босанског језика објављене у Босни и Херцеговини, запазићемо исто тако да се такође на мишиће подвлаче те диференцијалне ознаке, скоро онако као и у граматици црногорског језика. Али граматика црногорског је била један значајан каменац у темељу будуће државе.

            И да се на крају овог текста не замарамо претерано научном аргументацијом и западамо у паукову мрежу босанско-бошњачког национализма и сепаратизма на којем очигледно почива овај цео језички пројекат . Истина пројекат је перфидан, јер кад се добије та језичка битка, прелази се на следећи корак па на следећи и тако редом. Те кораке смо већ видели у пређашњој Југославији. Рукопис је исувише познат.  А политика , шта год она значила , рече нам то својевремно Карел Косик „није наука али одлучује о науци и њеним резултатима. Није поезија али у људима разбуктава страсти и скривене инстинкте“. А снџачки муфтија Зукорлић све време ћути. Заниљиво или опасно – ко зна. Видећемо ускоро.

            П.С. (Министарство просвете, будући да је забасало у овај ћорсокак, нека хитно  распише конкур за писање граматике , правописа и речника тог новог босанског језика . Исто тако да се на овдашњем Филлошком факултету оснује катедра за босански језик. Није ред да Џуџевић опет издаје дипломе и потврде професорима српског или албанског језика  о знању повијесног босанског.)