ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ
ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ
Повећање броја
„државних непријатеља“ у појединим земљама „традиционалне демократије“ поуздани
је знак да су тамошње владајуће структуре направиле неку озбиљну свињарију. Али
ако се број државних непријатеља умножио и далеко изван граница тих земаља ,
онда је свакако реч о свињарији
планетарних размера. Уопштено речено кадгод су се криминални државни интереси
сударали са моралним начелима и људским правима дежурни кривци бивали су баш
они, „државни непријатељи“.
Историја нас учи да
параноично зазирање од тзв. државних непријатеља није изум овог века. Било је
тога и у прошлости у различитим режимима. Тај општи назив државни непријатељ,
од случаја до случаја, имао је и разне синониме као што су шпијун, страни
плаћеник , домаћи издајник, пета колона, унутрашњи и спољни непријатељ итд.
Данас нам се чини да по
броју државних непријатеља свих боја у свету предњаче Сједињене Америчке
Државе. Под флоскулом угрожавање интереса и безбедности грађана Америке
регрутован је велики број државних непријатеља. Ето, рецимо, Мартин Лутер Кинг би се могао сврстати у тзв.
унутрашње непријатеље, Фидел Кастро и покојни Уго Чавес у непријатеље из
комшилука (дакле спољне) , а млађани Ким Џонг Ил и рахметли Бин Ладен, Садам
Хусеин и Моамер Гадафи у непријатеље из
(осталог) белог света. Од свих ових живи су још Фидел и Ким Џонг Ил.
Грађани САД , су надамо се сада срећни и безбедни: Кастро је билизу, али сувише стар, а Ким Џонг је млад,
али сувише далеко . Но, ипак, и данас нешто квари срећу грађана ове многољудне
државе. Реч је о несташлуцима Џулијана Ансанжа и Едварда Сноудена који нису
истину о козјим ушима цара Тројана рекли једној обично ископаној рупи, већ су то
телалили по народу и где треба и где не треба. Њихова ситуација је данас таква
да нас неодољиво подсећа на ону сцену из цртаног филма где Том вреба Џерија и
обећава му фер игру и слободан пролаз , али Џери закључује да је рупа од рупе
прилично далеко. Тако су и Том и Џери у некој врсти ропства: овај јер не сме да
остави рупу, а онај други не сме да претрчи од рупе до рупе. И што но рече
један самоуки песник : Није важно ко је бржи , већ ко издржи. А два државна
непријатеља на два краја света у својим „рупама“ шта год да ураде кајаће се.
Неки невидљиви главосек у лику једне велике
и моћне државне силе их чека. А сила као сила, куне се на правду и суд , али на
очима нема повез, а у рукама не држи теразије, већ велику батину или
сатару. Не види се , не виде је ни
Сноуден ни Ансанж, као што је није видео ни Мартин Лутер Кинг који је поверовао
у овоземаљску правду и људску једнакост. Е, па ако им ово није за наук, нека изађу. А
грађани ове велике државе су већ уверени да су баш они државни непријатељи број
један , да су криви за суноврат њихове економије и светског угледа, али да ће
им , упркос свему, бити праведно суђено. (Тако је то у земљама проверене
демократије!) Ипак , ако они поверују у све то, може им се једино десити да их
на путу до суднице сачека онај момак Џек
Руби који је својевремено сачекао несрећног Ли Освалда. А до тада остаје им једино да поверују да ће (због свег
посла који су обавили на ползу народа света , штагод то значило ) постати глави
јунаци дугачких фељтона или нерешени случајеви у аналима судства. До
њихове одлуке наставиће се прастара игра
звери и хајкача или игра ловца на чеки. Да, превидели смо један међучин или
паузу, а то је оно кад ће на оку амерских крстарећих ракета бити сиријски
председник , Асад , њихов новопрокламовани
државни непријатељ. Можда ће у том метежу моћи да претрче оно растојање
од рупе до рупе. Можда...
Коментари
Постави коментар