О ПОВОДЉИВОСТИ
О
ПОВОДЉИВОСТИ
Жуан Mиро, Пас
Увек ме је занимала
природа људске поводљивости. У начелу постоје две врсте људске поводљивости,
она кад се човек поводи за истинским вредностима, величинама и ауторитетима и
она кад се човек, супротно разуму и здравој памети, поводи за неким извиканим
или лажно проглашеним вредностима. Поводљивост је нарочито видљива у политици
али и уметности. Недавно Бранко Драгаш у једном таблоиду записа следеће: „
Довољно је да се појави неки белосветски преварант и замлата да му Срби
поверују. Довољно је да им каже неколико лепих похвала, да одржи ватрени говор,
који мора у себи обавезно да садржи речи – слобода, правда, мора да се
обећавају брда и долине, мора да се лаже
бесрамно и безгранично, мора да се пусте одани ловачки керови да се растрче по
Србији и наш народ ће одмах, без питања и расправа, да крене за тим пробисветом
и хуљом као да иде за неким светим човеком“. У једноме наведени аутор ипак
греши: нису само Срби поводљив народ. Ако се сетимо појаве фашизма у Немачкој и
Хитлера, лако ћемо закључити да је и тај „изабрани“ немачки народ био несрећно
поводљив.
У овом тексту нас посебно занима поводљивост у уметности. Највидљивије
га је можда могуће приказати на примеру сликарства. Аукције светских галериста
готово свакодневно саблажњавају обичан пук цифрама за које су продате поједине
слике чувених мајстора. Нема сумње да ћемо се мање чудити ако чујемо процену
Леонардове Мона Лизе или исто тако
његове чувене слике Спаситељ света.
Но свакако ће нас зачудити цифре за које су продаване слике Енди Виорхола које
приказују Елвиса Прислија, Мерлин Монро
или Бенксијева слика Чарли Браун
или слика Жуана Мироа Пас. Ето неко
уважено име је рекло да слике вреде више десетине милиона евра. Па хајде и да
им не одричемо потпуну уметничку вредност, здрав разум у нама ће питати ипак да
ли је могуће да су баш толико вредне. И ако се пребацимо на поље књижевности
можемо се такође питати да ли би неко могао једначити неки роман Достојевског и
стихове дадаиста које је та господа стварала тако што је речи извлачила из
шешира. У историји многих књижевних награда и признања можемо пронаћи безброј
примера намерних или случајних погрешака чланова жирија и књижевних критичара.
Елем, догађало се много пута да неки аутор ни крив ни дужан постане славан а да
за њим крене читав буљук читалачке публике. Многи међу њима сматраће
интелектуалним престижом ако пријаве да читају књигу тог и тог писца. Нажалост
многи међу њима такве књиге у свом стану држаће само као згодан плакарски
украс. Сетих се примера једне баке која је са листом Вечерње новости појевтино
добила и роман Име руже Умберта Ека.
Можда је баку привукао наслов или сећање на слатко од ружа, помислио сам онда.
Вољу за читањем ове Екове књиге бака би изгубила већ на првој страни, али шта
се ту може.
У многим малим чаршијама локални културтрегери и приучени новинари стварају читаве митове и
култове проглашавањем тзв. градских величина. У многим локалним текстовима сам
читао како су неки сасвим оскудно образовани ликови проглашавани бардовима,
златоустима, ученим људима. Тако се у боеме сврставали и они који су кафанама
пили само киселу воду, учењацима који су једва завршили средњу школу а нарочито
омиљен наратив је био онај ако су били у наводном сукобу са минулим режимима.
Но, ако се боље сагледају ствари многе такве градске величине биле су дежурне
скутоноше и барјактари власти. У још горем случају и полицијски доушници. Али
механизам ради: Важни обележавају и одликују
признате а народ одобрава, тапше и хрли за њима.
Коментари
Постави коментар