ИВО АНДРИЋ О ВИНУ

 

ИВО АНДРИЋ О ВИНУ

 

                                                           Много сам пића попио и много кафана видео...

Андрић,Знакови поред пута, стр. 447.

Све што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност. Једна од тих ствари је вино.

Андрић, Вино, Српски књижевни гласник, н.с., књ. LXI, бр. 3, 1940.

 

            Још од античких времена писање и певање у славу вина везивало се углавном за књижевну боемију и уметнике дионизијског типа који су своје еросе, силе радости и стварања и музе, призивали вином. Много је писаца у светској литератури који су небројено страна посветили том свемоћном пићу чије се дејство могло поредити једино са божанским нектаром и амброзијом. Споменимо, на пример, да је славни Бодлер у Цвећу зла цео један циклус посветио вину, а велики је број наших романтичара, који су славили вино као подразумевајућег пратиоца стварања, љубави, весеља.

            Иво Андрић није припадао књижевној и кафанској боемији и ствараоцима којима је вино било нека врста стваралачког допинга. У његовим књигама, међутим, врло често срећемо мотив вина или размишљања о вину. Због своје познате темељности и проницљивости његови текстови о вину заслужују да  о њима кажемо нешто више. Узети заједно, као целина, они могу представљати јединствен и непоновљив трактат о вину.

            Први целовити текст о вину Андрић је објавио 1940. године у Српском књижевном гласнику. Прича се звала Вино. У Омер-паши Латасу једна целина је такође посвећена вину и носи наслов Вино звано жилавка. Описујући гозбу код фон Митерера у Травничкој хроници, Андрић спомиње „пољску ракију, мађарска вина и бечке слаткише“. О вину он пише и у приповеткама Дан у Риму, Свечаност, Ноћ у Алхамбри, Проба, Шала у Самсарином храму и у приповеци Чаша.

            Каталог Андрићевих вина занимљив је и богат; он разликује племенита, славна и негована вина , „ вина ђачких година“, „вино које се чува за господско сијело“, причесна вина, сеоска вина, убога, лажна и сиротињска вина. Поред ових уопштених ознака у којима фигурира намена, Андрић често вино и топографски лоцира, тако издваја црно вино из Брадине, мостарску жилавку, блатину, рајску малвасију, мађарска и италијанска бела вина итд.

            Из његових прича сазнајемо да су најбољи произвођачи али и познаваоци вина били фрањевачки калуђери. Можда  он зато  међу њима проналази и највеће винопије. Фра Серафин Бегић звани Бего  био је пре  свештеник вина но свештеник Христа. Он вино доживљава као овоземаљску радост и божји дар.  Фра Бего каже: „Радујем се сваком залогају, свакој пјесми, и свакој капи вина. И кад попијем чашу, ја је дигнем да је свак види, и куцнуо бих се с цијелим свијетом да могу“. (Проба) Фра Мумин је темељно уживао у вину. Андрић вели да је он пио „као да је сам на свијету“. Само тако се ваљда могао препустити чарима пића. У приповеци Шала у Самсарином хану, описујући црно вино из Брадине, фра Петар све лепоте и сласти вина сажима у у једну једину реч: „љепота.“ Та елипса исказује врхунац чулног уживања кад речи постају сувишне.

            У начину испијања вина Андрић је препознавао човека и његове квалитете. По њему испијање вина подразумева читав ритуал који започиње сипањем, прихватањем чаше, кушањем, испијањем и допијањем. У његовим причама срећемо тако оне који пију „на екс“, оне који пију тако што тек оквасе усне, оне који чачкају зубе и испирају вином, оне који пију али никад не доливају, оне који се „загрцавају и вино им удара на нос“, оне који пију „сабрано, оборених очију са зналачким и занесеним изразом на лицу“ итд.

            По Андрићевом мишљењу свако вино има свој начин деловања на човека. Блатина удара као гром, црна вина вас пусте да измакнете, а онда вас сустигну. Дејство жилавке је другачије: „Док улази у човека“, вели Андрић, „она је питка, безазлена и љупка, а кад стане да се јавља из њега, она је громогласна, злорека и насртљива. Воли да прекопава старе рачуне и лако скаче сабеседнику у очи“. (Омер–паша Латас) Описујући деловање жилавке на Арифбегове госте у истом роману, Андрић запажа:

            „А та жилавка вишеструко плаћа пажњу коју јој човек указује. И то брзо и моћно, тако да ускоро не примећујеш ништа друго у себи ни око себе до њене златне и зелене видике, са слутњом плавог и великог јужног неба у даљини и поворком обећања од којих се блажени осмејак јавља на лицу. Драгоцено вино тврдог, сувог а благословеног краја, после свих тупих и злогуких пића којима овде напајају странца. Као да човек пије смех и песму, и после треће чаше само смехом и песмом поздравља свет око себе. (...)

            Жилавка је уклонила све бране у њима, одапела све кочнице, разбуктала машту, замрачила стварност, а између маште и стварности бацила нове, чудесне мостове. Сви су нагони ослобођени и свака логика покопана. И сваки сад шета, као по свом приватном врту, по бескрајној башти која је сачињена од оног што јесте, што није, што је било, и никад се неће вратити, што нити је било нити ће бити. И свак говори о оном што ту види и осећа. А да би рекао оно што хоће, што мора да каже, ником није више потребан ни оправдан повод ни одређен облик. Све долази однекуд само од себе. Сваком се чини да га сви нешто питају и свак уме да нађе одговор на све. Разговори теку упоредо, преплићу се или сударају, не надовезују се један на други нити имају везе у себи. А онима који говоре изгледа, напротив, да све излази чудесном логиком једно из другог, повезано као питање и одговор, и да од свега настају ти необични разговори, складни, умни, истинити, богати смислом и пуни дражи. У њима ови озбиљни и несрећни људи, као деца у игри, изводе подвиге, бивају оно што  зажеле, остварују оно што помисле. А усред тог немирног мора од чуда и бајки јављају се на махове, попут тврдих острва, оштроумна и тачна запажања из суспендоване и прогнане стварности, њиховог свакидашњег избегличког живота“.

            Али Андрић вино није видео само  оком писца који је имао задатак да исприча догађај, винску причу или опис гозбе.  Његово виђење је суптилније, он у вину проналази древне религијске, митске и обредне наносе. Тако по њему вино није само пиће којим  човек гаси жеђ и задовољава чула, оно је и лек и опијат. Његово прво сећање на вино везано је за библијску причу о милосрдном Самарићанину који је вином и уљем испирао ране страдалнику, али и за обредно и причесно вино. Будући да је поникао на размеђи две културе ,  хришћанске и  исламске, Андрић у Знаковима поред пута записује следећу причу о дејству вина:

            „По исламском веровању Јован Крститељ је, у разговору, упитао Сатану (Иблиса) кад је његова власт над човеком највећа? Онда кад се човек наједе и напије, одговорио је Иблис“.  У том смислу је записао и једну шпанску народну песму о вину:

                                               „Ко год пије, опије се.

                                               Ко је пијан тврдо спава,

                                               А ко спава не греши.

                                               Ко не греши у рај иде.

                                               Кад нас зове рај с висина,

                                               Дај вина, дај вина“.

Дајући, с једне стране, илузију сна, обезбеђујући свакодневној сивој реалности позлату, вино пон Андрићевом схватању човеку пружа наду. „Та нада, то је оно што као последње видимо у сваком вину док га држимо и док загревамо престудену чашу топлином свог длана, слушајући профан разговор профаних људи. И тренутак ћутања, док посматрамо светлу површину пуне чаше, у ствари је потајна, нема здравица тој нашој нади. (...) И док ћутимо загледани у тај одблесак, у нама пупи слутња да сва вина ове земље нестају као кап воде на врелом сачу, док смо пијући без мере и без престанка у ствари прошли жедни овим светом и да ћемо се појавити на И с т и н и сува грла, гинући од жеђи за једном капи непознате милости“. (Вино)

            Разуме се, Андрић је и у овој причи, сходно својој поетици, отишао корак даље. Сводећи материјалност вина на нематеријалност и невидљивост мириса, као последњег знака, он у њему слути чисти дух који, свакако, у колективном  памћењу народа остаје док је света и века. „Испод  ових речи јавља се нада, смела и неслућена, да ће течно и стварно вино крте лозе постати једном само невидљиви мирис, а затим да ће пролазан и несталан мирис земаљског плода постати чисти дух који траје и векује на нама непознат начин, без краја и промене“. (Вино)

            И да завршимо ову причу једном необјављеном анегдотом о Андрићу.

            Кад сам пре извесног времена био гост на Матићевим данима у Ћуприји, за кафанским столом , познати боем и винопија Милосав Буца Мирковић испричао је следећу причу:

            Позвали су ме , вели он, једном Матићи (Лела и Душан) на ручак. Рекли су ми да неизоставно дођем јер ће на ручку бити и Иво Андрић, а то је била прилика и да га боље упознам. Ручак је био богат. Све време Матићи су причали,а Андрић је углавном ћутао и слушао. Јео је умерено и полако. Попио је чашу црног вина, похвалио ручак и вредну домаћицу. Кад је дошло време да кренемо, испало је да идемо у истом правцу. Тамо на улици, после неколико корака, Андрић ме је питао:

            -Господине Мирковићу, да вас нешто питам: зашто онако варварски пијете вино?

            - Како то, господине Андрићу? Не разумем...

            - Па тако, брате, пијете много и брзо и мешате га с водом.

            После громогласног кафанског смеха, свакако подстакнутог добрим вином, неко је приметио:

            - Не секирајте се, Мирковићу; Андрић се очигледно није разумевао у поетику шприцера.

            Варварско испијање вина, међутим, бележи и наша епска песма. Могуће је да се Андрић сетио тих детаља. Најпознатији винопија Марко Краљевић „пола пије, пола Шарцу даје“. Но, и сам Његош у Горском вијенцу једном духовнику је приписао раблеовску  облапорност. Игуман Стефан тако на крају спева тражи:

                                  

                                  

Сад ми дајте једну чашу вина,

                                   Ма доброга, и чашу о оке (Подвукао М.Ђ.)

                                   Да наздравим старац бадњацима.

Дакле, опоменути овом Андрићевом опаском о варварском ( паорском) испијању вина, можемо закључити да се вино може испијати  бар на два начина: варварски и господски. Ипак, племенитост и господство самог пића одувек је тражило ритуал, а то је значило да се оно никако није могло пити као вода. Уосталом, то нам и сам Андрић потврђује .