СПОМЕНИЦИ И СПОМЕНИЧАРЕЊЕ

 

 

           

Требало је да прође 600 година па да рига српски, кнез Лазар, добије споменик у свом престоном граду а онда је требало да прође још педесет да добије други. Шта се то догађало толико векова да онај, у чији смо се лик и дело клели, добије споменик тако касно. Но и онај први који се појавио седамдесетих година прошлог века изазвао је праву буру на политичкој сцени ондашње Југославије. Цела владајућа екипа града на челу са председником Слободаном Јовановићем је пала, углавном због тог споменика и наводног великосрпског национализма.  Па који смо  ми то народ да се тако односимо према историјским личностима које славимо и величамо? Каква је то поданичка и удворичка свест народних вођа и трибуна?! Тешко питање.

            Ето прођоше векови ћутања а дође нам век лаицизма и претеривања. Два споменика кнезу Лазару, један деспоту Стефану, други кнегињи Милици, Схимонахињи Ефросинији. И као што то у Крушевцу иначе бива, са видним закашњењем, јер први споменик Милици подигоше Јагодинци 2007.  а други  Трстеничани 2016. године. Јагодинци су имали неке своје историјске и псеудополитичке разлоге а Трстеничани се на тај корак одлучише јер је Љубостиња, Миличина задужбина у њиховом атару.

            Да не просуђујемо о вредностима свих поменутих споменика, али ми на ум паде једна реченица ученог крушевачког доктора који рече отприлике ово: „Пре но што се одлучило да се подигну сви ови споменици, требало се добро загледати у Споменик косовским јунацима, рад академика Ђорђа Јовановића из 1904. године. То је требало да буде репер свих споменика, били они у духу класике или неког модернизма“. Уместо тога добили смо  радове (без конкурса) непосредном партијско-буразерском погодбом. А сва је прилика да тај културтрегер који је погађао од школске спреме има велике амбиције, две свечане академије и два велика одмора.

            У Титово време су се углавном подизали споменици тзв. првоборцима, комунистима уз видно занемаривање споменика Првог светског рата. Данас је на сцени лагано уклањање тих споменика уз истовремено подизање споменика четничким  војсковођама. Истина, то уклањање је почело нешто раније и на један много бруталнији начин. Мислим овде на рушење и уклањање споменика Ђорђу Матићу Кекерану на Багдали.  И нека ми се опрости што ћу овом приликом цитирати један пасус из своје књиге Живописци која је објављена још  1992. и у којој је, у неком смислу, најављено ово што ће се касније дешавати: „ Јер, тако то код нас бива: најпре се идоли граде, стављају им се око гуше венци блистателни, а кад њихов земан прође, онда их скидају са тронова и узвишица и бацају  у бездане, зарасле мајдане и ђубришта. Пуна су нам ђубришта камених глава. А они што су до јуче били страдалницима уз колено, сада чине шућур новим делибашама, спремају камење и унајмљују мајсторе да нове господаре окамене“.

            Ако је за утеху ваља рећи у закључку ове приче да ми имамо историје на претек и имају се коме споменици подизати . Ипак, потребан је некакав национални договор, некаква селекција, некакво правило а да се странке и партије окане наваде да о свему одлучују и све знају. Замислите како је Македонцима кад подижу споменик Александру Великом или Албанцима кад подижу споменик Скендербегу а знају да то нису њихови преци.