БЕСНИЛО

Вирус беснила кружи Европом. Вирус беснила кружи Балканом. Ево опет су актуелне поруке које је својевремено својим романом упутио Борислав Пекић. Пас Шарон кренуо је обалом Јадрана од Ријеке до Дубровника па све до Улциња, Подгорице и Косова.За разлику од оног Пекићевог овај кидише и уједа само Србе и њихове савезнике.

Уобичајено је да се све опасне „заразе“ јављају за време  и непосредно после ратова. Овај вирус беснила људског, међутим, пробудио се четврт века после тих ратова и сукоба. Сматрамо зато да је овакав опаснији и токсичнији. У Ријеци је на смрт испребијан један средовечни Србин, на Брачу су линчовани српски радници, у Сплиту је кренула хајка на српске спортисте, у Дубровнику је протеран српски туриста. То је само оно што знамо.  На црногорском приморју се прети српским туристима, оштећују им се возила а главни Милогорац за главног непријатеља државе проглашава српску цркву и свештенство. На Косову беснило ескалира уласком у политику доказаног злочинца Харадинаја који је утаманио све сведоке који су покушали да сведоче против њега. Вирус беснила проширио се на његове СС полицијске специјалце који не презају да пребијају ни званичкнике Уједињених нација. Али изгледа да само жртве препознају ово беснило, европска политичка елита, својом оптиком, уместо злочинаца види нормалне људе, интелектуалце хуманисте, демократе и државнике.

Свака зараза, бар медицина тако каже, има своје узроке. По тој логици питамо се шта је узрок овом беснилу кад су сви после догађаја од пре четврт века добили оно што су тражили. Имају своје државе (какве-такве) своју власт и своје поданике а ,ето, опет су им криви Срби. Криви су им они које су они силом оружја и уз помоћ међународних жандарма ПРОТЕРАЛИ. Па како то да су криви они којих нема?! Не можемо а да не помислимо да је овде реч о некој много тежој бољки од оног обичног беснила које преносе лисице и дивље свиње. Њихово беснило је изгледа наследна бољка која је временом мутирала и за коју не постоји никакав делотворни лек. То је болест ума, а такве болести се најтеже лече, ако се уопште могу излечити. Да је Пекић жив, по изразу њихових лица, он би видео да су они опаснији од пса Шарона. Они кидишу на своје жртве изненада, иза леђа, без пардона и „уједају“ до уништења. На уму им је девиза коју је својевремено лансирало усташтво: Уби Србина и Србе на врбе.

Бесног пса, кажу доктори, препознајемо по подвијеном репу и белој пени на устима, бесан човек је непрепознатљив. Но, ако га мало боље погледамо, видећемо његов крвави поглед и исколачене очи. Та искривљена  лица свакодневно се бече са тв екрана, са насловница дневних новина, гледамо их за говорницама и на митинзима . Опасно болесни и и опсано самоуверени.