ЗАРАЗА РОМАНОПИСАЊА

Обичан читалац свакако не би знао колико се романа годишње објави код нас да га Нинов жири свакога децембра о томе прецизно не обавести. Тако, на пример, знамо да је прошле, 2018, објављено нешто више од 200 а 2017. нешто више од 170. Разуме се, та бројка је условна, пошто постоји и један број оних који нису конкурисали за ову значајну награду. Ако, пак, погледамо статистику ранијих година, приметићемо да се  бројка перманентно увећава за отприлике 20 до 30 процената.

Шта је то у роману што фасцинира потенцијалног писца? Да ли је могуће да је свако од њих знао за ону тезу Душана Матића да се озбиљан писац потврђује само романом? Да ли је могуће да је тај потенцијални писац, пре писања, отворио било коју теорију књижевности да се макар колико информише о томе шта је то роман? Колико је њих прочитало неки озбиљан роман, не рачунајући онај јадни списак из средњошколске лектире? Колико  је њих који су се одлучили да пишу роман упознат са основним правописним нормама etc. Нема сумње да је реч о једном социолошком феномену којим би се могла данас позабавити она скоро заборављена дисциплина која се зове социологија књижевности. Наша намера да се у овом чланку бавимо овим проблемом само се делимично дотиче таквог озбиљног пројекта. Ипак, постоји нешто што се, макар у тезама, мора рећи о овој опакој навади.

Идеја да један „обичан“ човек прерасте у романописца свакако је покренута у медијима. Елем, кад један такав „обичан“ човек види да је његов комшија до јуче „обичан  човек“ обзнанио да је написао роман, долази му на ум да то може урадити и он сâм. Кад, рецимо, једна водитељка неке тричаве емисије на некој локалној телевизији објави роман, тим пре једна образована и начитана службеница социјалног осигурања има право на то. Ако, на пример, редитељ и рокер Кустурица напише неку причу из свог живота или господин  Мишковић (тајкун) објави књигу Ја тајкун, зашто то не би урадио један узгајивач оваца, кога можемо назвати и фармером. Зашто он не би написао књигу о лепоти дружења са овцама или о лепоти живота на селу. Узгред, то писање је уједно фамилијарна споменица намењена будућим генерацијама, а ако још буде и књижевно успешна, могла би дочепати какве награде или онога да се у роду слави као Пупинова књига Од пашњака до научењака.

Кураж да се ухвати са романописачким занатом том обичном човеку, како смо га назвали, дали су и сами проверени писци и романсијери, њихов језик и стил. Кад такав човек прочита један роман овог времена, ако имало има дар запажања, он ће прво приметити да данашњи романсијери пишу често о темама везаним за баш обичне и најобичније људе,  једноставно,  без неких стилских украшавања и „пренемагања“. Тај језички и стилски минимализам је свакако први знак да би и они могли писати како иначе причају. Прецизније речено, нико им неће замерити ако језик и стил њихове књиге буде у нивоу једног функционалног разговора који се обавља у продавници или са комшијом преко ограде. Исто тако могао би проћи и онај  који данас одликује СМС поруке. Дакле, ако ту није било дилеме, остаје само како смислити причу. Најлакша је она прича у чијем центру поставимо своје ЈА.  Она је добра из више разлога, најпре што се тако писац и јунак изједначују а и зато што вас ништа боље не може прославити но ако је ваша прича заиста ваша и ако је у центру приче ваше ЈА. Зашто да своје ЈА маскирамо тамо неким Милисавом или Миливојем па да се породица или критика сутра мучи одвајањем шта сте тамо ви а шта тај Милисав или Миливоје.

Пре неких четрдесетак година, чак и ако напишете добру књигу, морали сте се грдно мучити да убедите тамо неког уредника да прочита вашу књигу. Данас је тај потенцијални романописац ослобођен тих мука. Ако има довољно новца лако је убедити тог уредника ( а он често и није баш неки уредник) да објави новонастало дело. Тамо некад у то епско време могли су вас додатно мучити уредници, редактори, лектори и коректори, дизајнери, технички уредници и ко је све то миран и нормалан могао издржати. Данас је издавач све то у једно па и онај новац романописца се тако распоређује. Па, ето, драги мој радознали читаоче, зато данас има толико романа: све више романа и све мање читалаца. То нам је наше време донело. А шта ће бити даље остаје да видимо.