КО ТО ПУЦА У ЛУЗИТАНИЈИ

КО ТО ПУЦА У ЛУЗИТАНИЈИ

Ових дана све више ме заокупља мисао да су Домановић и Нушић у критици сопственог времена грдно подбацили. Елем, да којим случајем устану из гроба, да ли би неки наш ВОЂА могао да парира оном из приче и да ли би неки ондашњи ДР могао да „воду донесе“ овим нашим докторима и докторандима.

            Некако у исто време  чувени Нинов жири награди Атанасковићев роман Лузитанија. Нисам био толико ревностан да га прочитам, али ме критичари обавестише да је реч о некој имагинарној држави у којој се дешавају свакаква чуда. И опет данас сви овоземаљски медији објавише како је неко доле у Митровици, усред града и усред бела дана убио Оливера Ивановића. Шта ту посебно рећи, тамо у тој ЛУЗИТАНИЈИ неки Лузитанац је својевремено побио жетеоце на њиви, побио децу која су се купала у реци, побио младиће у кафићу па, ето, решио мало да у горњој Лузитанији убије једног  вођу.  Из перспективе доње Лузитаније то је тек мали несташлук! Уједно то је и згодна прилика да се семе сумње посеје на све, и оне доле и оне горе, али и оне споља, које смо протеклих  педесет година звали спољни непријатељ.

            Да својевремено ту сатрапу од тзв. државе нисам лично видео, зсаигурно је не бих назвао Лузитанијом. На моју срећу или несрећу, две године сам предавао на Филозофском факултету у Косовској Митровици, а онај други део те државе видео сам у оној ранијој држави која је почивала на „братству и јединству које треба чувати као зеницу ока свог“!

            Кад сам први пут отишао и видео мноштво возила без таблица, мноштво застава на путу као да је празник и бројне чек поинте на том истом путу. Сву беду и сиромаштво ове чаршије човек је најбоље могао да сагледа ако посети тамошњу томболу и бувљак. Плашило ме је то што се често причало како је неко некоме подметнуо бомбу, запалио ауто или стан. Сасвим збуњен питао сам једну колегиницу која је живела недалеко, у Лешку, како је могуће да Шиптари  долазе овамо и да то раде. Ма не плаши се, рекла је, нису то Шиптари, то се ови наши разрачунавају међусобно.  Е, то је оно што сам најмање очекивао и то је било оно што ме је подстакло да почнем онако аматерски да истражујем.

            Шта сам могао да закључим? И један и други део те лузитанске квазидржавне били су  слични: и један и други имали су своју сиротињу рају, своју власт, своје спахије и своју мафију. И на једном и другом делу крстарила је, боље речено парадирала је, европска војска која је водила неку своју политику и руководила се неком својом логиком. За све њих, плаво или зелено униформисане, важило је исто правило: бити што доље од мафије, ништа не видети и ништа не чути. Сви они богато су се гостили у локалним кафанама, надували се и дебљали. И најбогатијем домаћем слоју овог друштва, са ове или оне стране реке, највише је одговарало ово стање неодређености. Само у том смутном времену без видљивих и моћних институција спахије и мафијаши могу да раде шта им је воља.  А ко то пуца и убија у тој Лузитанији, сам бог зна  као што и само он зна ко је попбио жетеоце, децу у реци и момке у кафићу. Бојим се да ће и ови последњи пуцњи неког Лузитанца остати заувек сакривени.