ЛЕПО БЕШЕ БИТИ НОВИНАР А ОНДА...

Шездесетих и седамдесетих година још увек је преовладало мишљење о лепоти новинарског позива. Бити новинар у то време значило је бити припадник једног елитног и привилегованог еснафа. Међу млађом популацијом тај мит је био нарочито жив. Кад кажете да сте новинар то је у то време значило да сте интелектуалац, образован човек широких видика и надасве писмен човек. И сâм сам тих година решио да кренем путем новинарства; са осамнаест година почео сам да пишем за локални лист ПОБЕДА а са деветнаест сам добио прву дописничку легитимацију. Не могу описати задовољство кад сам на неким манифестацијама овом чаробном легитимацијом пролазио где остали свет није могао. У то време за нас млађе у рангу божанства су били новинари Мирослав Радојичић, Предраг Милојевић, Ђука Јулијус, Југ Гризељ, Славољуб Ђукић, а у домаћој редакцији главни уредник Божа Милићевић, Саша Симић, Рики Гавриловић, Антоније Стефановић и Миомир Хари Ристовић. И касније сам се дружио са новинарима а од свих споменуо бих Звонка Аздејковића (касније новинара Политике) за кога се тврдило да је открио аферу Агрокомерц , са Миром Дељанин и Маријом Манојловић које су се бавиле културом. Моји тадашњи пријатељи били су и новинари Танјуга Бранко Анђић (касније аташе за информисање Европске уније у Латинској Америци) и Драган Миленковић, дописник Танјуга из Токија.

Седамдесетих година започео сам см студије на Филолошком факултету у Београду на групи за Југословенску и општу књижевност и мислио сам да сам се коначно одрекао новинарства. Но, по завршетку студија добио сам понуду да у Крушевачкој гимназији предајем три новинарска предмета на смеру Култура и информисање. Основе новинарства и Облике новинарског изражавања сам предавао са задовољство, али се то не би могло рећи и за предмет Систем јавног информисања. Наиме, постојали су извесни садржаји који су били апсолутно режимски конципирани па сам ученицима морао говорити да код нас нема цензуре, да је наш систем идеалан итд, итд. Разуме се, да тако нешто нисам могао па сам ученицима, између редова, говорио и шта ја мислим о томе.

Деветедесетих година почео је полако да се разграђује мит о новинарском позиву. Растурање наше бивше државе праћено је жестоким политичкиим кампањама које су за своје прве поданике приграбили баш новинаре. Прави и часни новинари нису пристајали на такав дил, али било је, наравно, и оних који су, зарад свог брзог напредовања, улазили у савез са политичарима и политикантима. Такозвани електронски медији који су били у експанзији предњачили су у томе. Прва икона тог квазиновинарства била је новинарка Мила Штула  чији су коментари били толико острашћени и набијени поданичим паролама да је изазивала честе реакције сваког мислећег  човека (гледаоца).  Свакако, свесни смо чињенице да је партијско и поданичко новинарство постојало још у претпрошлом веку, али ово из деведесетих година је било толико агитаторско и паролашко да је подразумевало одсуство елементарних моралних и хуманих принципа.

Мислили смо тада, тих деведесетих да од овога не може бити ништа горе, али, ево, данас, после више од четврт века на сцени је једно још безочније и неморалније новинарство које предводе српски таблоиди и неке приватне телевизије. Оно више није дно, оно је дно дна, сурдук и лимб новинарства. Типични представници таквог новинарства су власник таблоида Информер Драган Вучићевић и Жељко Митровић, власник тв Пинк. Митровић је преко своје телевизије активирао нови тв жанр који би се могао назвати отворена телевизијска преписка са противницима. Преписка је заправо Митровићев монолог, пошто противници по његовом закону јавном информисању, немају шансе да му одговоре.  Речник и стил ове преписке толико су приземни да нису достојни ни најгоре периферијске крчме. Исто тако Вучићевићеви тв наступи у нарученим емисијама исте телевизије нису ништа друго до верђање здравог разума сваког нормалног грађанина. Што је најгоре државне институције и тзв, регулаторна тела за контролу медија ћуте и затварају очи.  И шта на крају рећи: мислили смо некад да нам новинарство не ваља, али нисмо ни слутили да ће доћи  нека још гора и црња времена. И што је најгоре, у урушавању овог оваквог новинарства главну улогу имају баш новинари или тзв. новинари.