ДНО СРПСКОГ НОВИНАРСТВА

           

Кад сам својевремено као млад професор у Крушевачкој гимназији предавао на смеру за новинарство који се тачно звао култура и информисање, поједини професори су их у шали називали НЕКУЛТУРА И ДЕЗИНФОРМАЦИЈА. После много година испостави се да овај шаљив назив није био без основа. (Но, да не бацим љагу на ту паметну омладину па да неко помисли да су баш они криви за све бољке данашњег новинарства. Већина њих је школовање наставила у сасвим другачијем правцу а неки су, истина, постали и добри и поштени новинари.)

            Верујем да ће се данас сваки мислећи грађанин ове наше напаћене земље сложити да се данашње српско новинарство срозало до невиђених низина и да нема тог прашка и сапуна које му може опрати црни образ. Како се то десило да се једна некад пожељна и популарна професија суноврати и постане порокажена?

            Кад су Шуварове реформе својевремено лансирале овај смер у тадашњим гимназијама био је то, нема сумње, врхунац популарности професије. Но, брзо се установило да толики број новинара ником није био потребан и то је био први ударац на професију, али и прво разочарење тих младих људи који су са пуно ентузијазма кренули у освајање струке. Криза деведесетих је најпре погодила фабричка гласила која су своје новинаре брзо преквалификовали у библиотекаре и административце а добар део њих је отправљен у пензију. Иза тога криза је ударила на локална гласила па су локалне самоуправе из године у годину смањивале дотације. Многа штампана гласила су тада угашена а новокомпоновани бизнисмени преко ноћи почели да отварају своје ТВ станице. И баш ту је почео прави суноврат струке. Полуписмени и надмени власници таквих телевизија кренули су у уредниковање и запошљавање подобних а некомпетентних новинара уз истовремено прогањање способних и мислећих. Тих година настају програми препуни политичких бљувотина и новокомпонованих народњака . Исто тако на ту сцену ступају лажне пророчице, видовњаци и  исцелитељи а иза тога и ријалити спектакли који себи призивају најприземније страсти, људску беду и скудоумље. Старији новинари који су по нешто од струке и знали због своје голе егзистенције пристају на компромитовање и унижавање струке.  Један део вредних и образованих новинара опстајао је у великим и познатим јавним гласилима, али и ту је већ деведесетих година прошлог века настала чистка и селектовање правоверних и непослушних.

            Последњу лопату земље у већ сахрањено српско новинарство бацили су оснивачи таблоида и жуте штампе свих нијанси. Курир, Информер, Ало, Прес па већ дуже време и Блиц (неке ћу свакако заборавити) утркивали су се и још се утркују ко ће већу сензацију да објави, ко ће више скандала да приреди  , више људи да облати и више лажи да проспе.

            Последња лаж коју прочитасмо ових дана да је бивши министар просвете Вуксановић постао бескућник и скитница. Објави Курир, демантоваше сви, али несрећна редакција остаде и даље при својој лажи, верујући у максиму да се више пута поновљена лаж може примити  као истина. Шта ова лаж значи, ко стоји иза ње, какву корист производи, остаје само да нагађамо. А чух и још један, додуше нештампани абер, како је сам Вуксановић ово наручио како би се опет препоручио политици.  Ко би знао, у времену чуда све је и лаж и све је истина . А ја бих да се на крају још запитам шта ће бити са оним нашим неуким сељаком који понекад прочита какве новине и даље тврдо верујући да је све оно „про новина“ тачно. Као што би и у књигама требало да буде тачно. Неко је и њега изгледа криво научио.