ПОСТИНТЕЛЕКТУАЛНО ДОБА

                                        Фото Телеграф, Драгутин Стојменовић

Стара латинска изрека o trmpora o mores ( о времена, о обичаја  или, преведено сасвим у духу српског језика: свако време носи своје бреме) недвосмислено говори о периодичним променама које су, као стихија, захватале људско  друштво. Те промене су  понекад биле плитке и, за око обичног посматрача, невидљиве, а некад  радикалне и драматичне. Нема сумње да су кризе и ратови били најзначајнији генератори  свих друштвених промена а да су предратна и поратна времена била најпогоднији активистички простори нових идеја и нових идеологија. Могло би се рећи било је то  сасвим у духу оне песме Душана Васиљева  Човек пева после рата.  Најзанимљивије је да су промене, на било којој страни света, имале обележја епидемија, захватале су друшва фронтално уздуж и попреко.

 После Другог светског рата преко ноћи изродила се теза о презиру према господи, интелектуалцима уз истовремено величање фронтовског акцијаштва и физичког рада и прегалаштва. Већ у предратном периоду људи наклоњени књизи представљали су потенцијалну друштвену опасност. И у том релативно картком периоду приметна је једна чудна инверзија: пре рата класа богатих је књигу стављала на црну листу (као детонатор револуције),а после рата ту исту књигу на црну листу  стављала је класа радника и сељака као рецидив буржоазије и госпоштине. Кад кажемо књига мислимо свакако и на књишког човека, интелектуалца. (Истина и много векова раније човек с књигом је увек био потенцијално сумњив).

Садашњи тренутак које би се могао назвати постпост време , или време поспоттхладноратовско, постпостмодерно, постпостстабилизацијско, постпостранзицијско, постпостреформаторско, већ дуже време плута у магли без нових идеја и видљивих путоказа. Никад као данас човек појединац није био више збуњен и безнадан. Готово све вредности у које је до јуче веровао су урушене или релативизоване. Сви ауторитети су скрајнути . Традиционалне приче о точку историје који се не враћа  појавом суровог и сировог капиталаизма су оповргнуте а сви „револуционарни“ покрети у бившим социјалистичким државама преобратили су се у постреволуционарни грабеж. Урушен је ауторитет државе и институција а нарочито судства, војске и полиције . Образовање је остало у хаосу и глибу недовршених реформи. У сумрачно време кад је све радило са ознаком привремено  и ad hoc формирао се слој амбициозних а ограничених и неспособних појединаца који су своју шансу најпре нашли у политици а из политике  на пречац ушли у све поре друштва. Такви појединци поседовали подразумевајуће „квалитете“ као што су притворност, лукавство и способност картелског удруживања. Тај слој нешколованих, после извесног времена, почео је исто тако на пречац „допуњавати“ своје биографије. Урушен образовни систем (нарочито онај на приватним школама и факултетима) омогућио им је „провале“ у процес студирања и олако добијање диплома.  Готово преко ноћи појавили су се бројни магистри и доктори, професори и правници  који из струке нису савладали ни прва слова азбуке а управо су они лансирали тезу о лаком студирању. Плагирање је постало уобичајена и нормална појава коју је и држава (владајући појединци) одобравала. У исто време  баш су ти такви ширили неизмерну мржњу према правим, аутентичним интелектуалцима доживљавајући их као опасну конкуренцију. Круг неспособних а амбициозних се тако вишеструко умножавао јер су нови лажни стручњаци за своје прве сараднике бирали  оне још мање способне. Штете по државу су биле немерљиве. У Кини , на пример, да би неко заузео значајно руководеће место морао је двадесет година да проведе на раду у струци, код нас почетници без дана радног искуства добијали су места саветника, директора па чак и министра.

Постинтелектуално доба које увелико траје културу доживљава као трошак, друштвене и хуманистичке науке  као непотребно и некорисно малтретирање ума. У пракси то изгледа овако: позоришта животаре од комерцијалних представа и изнајмљивања простора, библиотеке таворе са раскупусаним фондовима, музеји истражују само своју најближу околину и скромним буџетом чувају оно што им је остављено, књижаре продају играчке, папир и папирну галантерију. Институција слободни уметник је угашена а уметници се доживљавају као замлате и дангубе. У исто време производни рад, производња, изградња, продаја, извоз, штедња постају кључне речи система. Фабрике постају  „светилишта“ рада , без пратећих институција које рад чине људскијим и конфорнијим. Фабричка библиотека, фабрички вртић, фабричке мензе, фабричка гласила, фабрички терени за рекреацију нестају из фабричких кругова чак и тамо где су некад постојали. Радниково радно време је цео радни дан па је разумљиво да тај нови радник нашег времена и не помишља на културу и друге врсте надградње. У таквој атмосвери фашизоидног Arbeit und mehr arbeit постаје замена за пређашње Arbeit macht frei.   Радникова потреба за културом пребачена је у ТВ кутије  и подмирена јевтиним и лаким забавама у виду маратонских петпарачких серија, певачких надметања, риалити циркуса и папарацо сензација . Значајан број јунака из ових програма биће људи оскудне интелигенције, ниских страсти, сумњивог морала и криминалних биографија. То су нови јунаци постинтелектуалног доба који нам је наметнуо Запад и које смо ми здушно прихватили. У исто време интелектуалци су избачени на друштвену маргину, у позадину друштвених збивања, обележени као неприлагођени, тешки, несналажљиви и, у крајњем, неспособни. Омладина се васпитава на таквим програмима а као узор им се намећу мајстори лаких зарада певачице, спонзоруше, контраверзни бизнисмени , спортисти, пре свега фудбалери а онда и лакрдијаши различитих профила па чак и ментално ограничене особе. Поједини интелектуалци су у томе видели заверу коју су против држава бившег социјалистичког блока сковали светски моћници. Највећи удар по њима био је на област обарзовања будући да је образовање увек сматрано темељем друштва.

После свега намећу нам се бар два питања, засад без одговора : колико ће још трајати постинтелектуално доба и какве ће штете произвести и може ли интелектуалце ујединити неки заједнички програм како би се рехабилитовала она античка идеја да државу морају водити најспособнији. То нажалост подразумева тежак подухват демонтирања значајног дела државног апарата а то је и најтежи и најризичнији део посла у коме петао који први кукурикне увек остане без главе.