КЊИЖАРЕ И МАМУТ - КЊИЖАРЕ

Оног тренутка кад су књижаре постале стоваришта књига и кад се у књижару улазило са корпом из маркета, књижара је изгубила душу.

            Крајем прошлог века, по угледу на западне метрополе и Београд је добио своје супермаркете књига. И сами називи МАМУТ, ДЕЛФИ, ВУЛКАН подсећали су на нешто велико, јако,  на оно место где можете наћи и иглу и локомотиву. Савремени човек чезне за мегаломанијом: треба му више стотина ТВ канала, иако гледа једва пет, треба му супермаркет у коме нема шта нема, а он дневно купује хлеба , мелко и јогурт, а недељно зејтин, шећер и кафу. Треба му мобилни телефон са стотину функција а он једва да користи слушалицу и СМС. Али, шта се ту може, то је у бити човека још из библијских времена, из времена зидања ваваилонске куле. Но, вратимо се нашој причи о књижарама а и о књигама, свакако.

            Ми старији и релативно старији, у књижару смо улазили као у светилиште. Књижаре су биле уређене на начин кућних библиотека, скоцкане, сређене . Књиге нису биле на гомилама, на палетама, већ у рафовима. Није било тзв. акција, више књига за ситниш, није било дречећих фломастерских препорука и „супер цена“, није било картица верних читалаца ни електронских направа за провлачење картица ни фискалних каса, ни налицканих шмизли које вас питају какву књигу желите а да ни саме о књигама ништа не знају. Али било је оних замајаних књижара који су често прочитали више књига од средњошколског професора, било је књижара који су знали шта вам препоручују и они који су знали да вас процене ком тиму књигољупца припадате итд, итд.

            Радо сам као студент залазио у те мале књижаре, радо сам гледао те скромне али укусно спаковане излоге. Нисам увек налазио књигу коју тражим, али ме је проведено време некако обогаћивало.

            Данас увек избегавам  мамут-књижаре, та стоваришта књига, те маркете и супермаркете, те књижаре у чијим излозима ћете видети по двадесет књига неког белосветског бестеселера.  У том магцинском и маркетском простору не умем да купим књигу све и кад , као у сваком маркету, пише где вам је со а где шећер. Џаба, ја се у таквом мноштву губим. И нека ми неко, ако ово прочита, каже да сам балканоид навикнут на дућане и ћепенке, да не разумем време садашње. Прихватам и не буним се. И још нешто: не уме да читам те бестселере, не верујем  у теорију креативног писања ни брзог читања као што никад нисам волео да једем стојећи у експрес ресторанима, као што никад нисам у Меку посезао за  хамбургерима и чисбургерима. Ко зна, можда грешим, можда сам у заблуди. Остављам времену да пресуди.