И ОВДЕ ДУВА, МИЉЕНКО!


           
            









       Кажу да докон поп и говеда крсти. Наведе ме на ову изреку књига Миљенка Јерговића и Светислава Басаре под насловом  ДРУГИ КРУГ. Књига модерна, што кажу коауторска, попут оног Стоиљковића и Кецмановића или она ранија ГЛУХО ДОБА Матића и Вуча. Модеран и гласовит и  издавач ЛАГУНА у чијем се излогу, између осталог, на два квадратна метра башкаре романописанија Јелене Бачић Алимпић  и Исидоре Бјелице и других тзв. књижевника. Сва имена модерна, актуелна, она што не силазе са ТВ екрана и жутињавих новина. И међу тим књигама са уптствима како успети у животу, како утврдити знање о цару Душану или знања из верске наставе госпође Хабјановић, ето и књига, такође знаменитих писаца, Басаре и Јерговића, једног са ове стране дрине и другог са оне стране Дрине. Баш као по упутствима из бивше нам државе о братству и јединству.
            А о чему пишу Басара и Миљенко? О чему год им у перо дође, онако као две прије преко плота: о томе како да не скренеш у Руму кад кренеш у Загреб, о ветру  који и „овде“ и „тамо дува“ (замислите дува и овде и тамо?!) о саобраћајним знацима  а понајвише устајале и бајате приче о Шешељу и његовом робовању. У том смислу Миљенко исписује : „Неке људе занима како ради фићин мотор, мотор тенка или мотор ракете, а мене занима, драги Басара, како ради људска глава“.  Нема шта, веома умно промишљње да се просто нема шта додати. Достојно великих есејиста и филозофа. Али кад се нема о чему озбиљно писати онда се листају дневне новине, коментаришу изјаве, политичара, сплитских навијача, паљење хрватске заставе, Шешељева изјава да ће умрети на Колинди од исцрпљености па потом шта значи презиме Басара а шта Јерговић са све оним наивним етимолошким објашњењима итд, итд.  Разговор угодни народа словинскога, прича као она Помета и Петруњеле, али без духа, сува и досадна или она о оном Србину и муслиману што седе испред својих дућана код Ћоровића и разговарају: један вели ЈАААХ а онда прође пет минута па онај дода ЈАААХ, ЈЕС ВАЛА! Па чак и у том њиховом ћутању је било више духа и више нереченог него у Басариној и Јерговићевој логореји.

            Логично је да се човек након читања ове књиге пита, шта су њени аутори заправо хтели да кажу, утрошивши без мало 300 страна. Намера издавача ми је јаснија : ова два имена гарантују да ће се књига продати, да не кажемо некоме увалити, али морали се увек све тако посматрати. Ауторске намере су ми најмање јасне будући да не знам шта читалац добија од књиге чији је предмет „оговарање овог пропалог света“. Ако мисле да ће га оваквом њигом поправити засигурно греше.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СИГНАЛИЗАМ И НАДРЕАЛИЗАМ

                                                                                               Утврђујући својевремено законитости у развоју фаза књижевноисторијског процеса Хенрик Маркјевич је запазио да сваку фазу тог „ процеса са претходном фазом спаја веза истовремено континуативна  и опозициона, уз променљив однос оба та чиниоца“ [1] Итересантно је сагледати позицију сигнализма у светлости тих Маркјевичевих разматрања, будући да су се сигналисти у својим поетичким текстовима врло јасно одређивали према традицији.(Разуме се и ми , као и Маркјевич, узимамо ову трвдњу о везама са свом дозом непоузданости и непрецизности коју производи.)  Сигнализам, је као и многи други „изми“ пре њега, у својим раним поетичким текстовима недвосмислено порицао традицију [2] , међутим , сигнализам се у том порицању налазио у двоструко опозитивном опдносу: са једне стране према официјелној традицији и са друге стране, према историјској авангарди. Чини нам се да  је таква позиција потпуне  непри
Прикажи све

БРУТАЛНО НОВИНАРСТВО

Слика
    Социолози културе тврде да постоји брутална култура, по аналогији, мислим, да постоји и брутално новинарство. Но, за разлику од бруталне културе, данашњем новинарству много више пристоји епитет   брутално у пуном смислу те речи. Новинарством сам почео да се бавим још далеке 1967. године и тада се у новинарству знало ко је ко и шта је шта. Није било сензационализма, лажних вести, јевтиних афера, трачарења, извргавање руглу неистомишљеника; није било порнографије, није било таблоида... Истина, тада још увек нису постојале новинарске школе, катедре и факултети, али су новинари углавном били писмени. Новинари и уредници долазили су често са Правног или Филолошког факултета, а они који нису имали факултетске дипломе имали су талента на претек. Сумрак српског новинарства почиње деведесетих са првим тзв. вишестраначким изборима и доласком на власт Слободана Милошевића. Државну телевизију узурпирала је власт и она је убрзо добила назив „ТВ Бастиља“. Партијски новинари су по декрету
Прикажи све

СТИХОКЛЕПЦИ

Слика
СТИХОКЛЕПЦИ Особа која је у стању да скарабуџи стих у року од 5 минута.                                                                         Вукајлија Нема човека који некад није пожелео да напише песму и то је, без сумње, племенита намера. Песме су се писале у школским свескама, споменарима, писмима, на салветама а, само они талентованији, успевали су да своје песме објаве у књижевним часописима и књигама. Жанровски гледано, готово је сигурно, да су   љубавне песме биле најбројније. Заљубљени човек је желео да своју емоцију искаже, да је некоме упути или да се изјада белини хартије. И, то је опет било уредно, све до оног критичног тренутка кад је homo liricus пожелео да постане ПРАВИ ПЕСНИК. Ту већ настаје један елементарни проблем који се тиче талента а повезује и са елементарном интелигенцијом и то у обрнутој пропорцији. Елем, што је човек глупљи и неталентованији тим више мисли да је интелигентнији и талентованији. Но, недостатак интелигенције и талента к
Прикажи све