ГРАЂАНИН Б.Л.Л. И КЊИЖЕВНА НАГРАДА БРАНКО Л. ЛАЗАРЕВИЋ

Ценим закаснело  интелектуално поштење оних који се, са задршком од скоро три деценије осмелише да осмисле књижевну награду БРАНКО Л. ЛАЗАРЕВИЋ. Време, мајсторско решето учинило је да права и аутентична књижевна вредност  најзад добије и локално признање. Но, није било у питању  само време, била је у питању и идеолошка запрека и дугогодишња владавина завичајних комесара који су то строго бранили. За њих је Бранко Л. Лазаревић био и остао persona non grata.

 Желео бих да најпре кажем да сам имао задовољство и част да познајем Бранка Л. Лазаревића па и да нешто мало, у неким ситнијим књижевним пословима,  с њим сарађујем. Бранко Лазаревић је био господин старинског кова, мудар човек, естета и талентовани књижевник. За млађе читаоце рекао бих да је Бранко Л. Лазаревић био једини српски писац из ових крајева који је био члан српског ПЕН центра, дакле, у време кад је тај ПЕН био много значајнији од овог данашњег . Писао је поезију, прозу, а нарочити допринос дао је књижевности за децу. Његове песме биле су дуго у лектири за основце. И поред тога што је после рата био на неким градским функцијама Бранко је  перманентно заобилажен, прећуткиван и изостављан. На дан ослобођења Крушевца, кад су четници (први) ушли у центар града грађанин Бранислав Л. Лазаревић је узвикнуо: „Живео краљ“, због те две речи у социјалистичкој Југославији је кажњен губитком грађанских права. Ову чињеницу у његовој биографији нико није записао  . О томе, нажалост, данас могу да сведоче само  ретки појединци. Бранко Л. Лазаревић је стоички носио свој усуд а за то време у градској култури барјактарила су четири комесара „књижевника“ Добри Димитријевић, Драгомир Лазић Ђурица, Милош Петровић и Живадин Лукић. Вешти политиканти а слаби писци они су маестрално скакали са функције на функцију, час секретари комитета, секретари „сизова“ или чувеног ССРН-а па онда директори разних градских  институција. И све то време култура овога града је била под њиховом капом. Заправо они су били књижевници и књижевни критичари, тачније они су били локални богови и сиве еминенције. Поменути Лазић се хвалио како су код њега Бранко Лазаревић и њему слични у Комитет долазили на прстима, тихо и понизно.

После смрти Добрија Димитријевића неко време је опстајала једнодневна манифестација ДОБРИЈЕВА ГРАНА ДОБРОТЕ. Видим ових година је нешто нема. Знам зашто: променило се време а и његови пријатељи су сад могли да кажу  не као оно у причи цар Тројан, да је био слаб писац. А колика му је доброта била, не знам – то они боље  знају. Велики хор денунцијаната Бранка Л. Лазаревића протеклих четрдесет и више година у разговорима њега је ословљавао са Б.Л.Л.  На пример: а то је онај БЛЛ, то је рекао БЛЛ итд, итд. Али ето, дође време да Бранко Л. Лазаревић престане да буде БЛЛ. Број комесара се битно смањио, дунули су неки други ветрови а он васкрсну, појави се   по други пут међу Србима. И да награди не гледамо у зубе, да не улазимо у „импресум“ награде: каква је, ко је додељује, коме је и зашто додељује, сама та чињеница је помак који ме радује. Има равнатеља неког који равна исправља. Верујем у њега.