КУЛТУРА, ЛИВАДА ЗА МАГАРЦЕ

У малим срединама, да не кажем провинцији, постоје неки стереотипи у понашању локалних отаца или делилаца моћи: сав политички башибозук, „општинску децу“, децу палих бораца и заслужних грађана, жене и љубавнице  значајних и заслужних регрутовати у  поље културе. Култура је по њиховим схватању бескрај, увек отворена књига на чијим се маргинама може уписати свачије име или доделити функција. Или како би рекли злочести : култура је поље где магарци свих боја слободно пасу. Ту није важно зна ли тај неко нешто што га тамо препоручује, има ли смисла и талента. Ништа није важно. А није важно зато што тамо, у тој култури производи најмање штете. Објашњавао ми је једном један локални моћник да се тамо у  култури због нечијег незнања неће срушити ниједан мост и ниједна зграда. Па тако лоши средњошколци који и не помишљају да уписују факултете, постају новинари, секеретари месних заједница и кудова, службеници центара за културу, позоришта, библиотека, музеја, уметничких галерија, а они дрчнији постају,  бога ми, и директори, заменици и помоћници директора  итд, итд.

Кад је један из тих редова изгурао све мандате у Синдикату дошао је код председника општине да му додели неко место где има књига. Он без књига није могао! А уствари, преведено на језик политичког кадрирања,  он је тражио неко место у култури. И тај јадничак није био свестан како је мало тражио : нешто где има књига. Тричарија! У култури, штагод она значила коме, гомилао се број службеника и чиновника па више није било ни столица где би се они прислонили за време тог тзв. радног времена.  И директори су се брзо досетили па су увели двосменски рад . Уосталом тако се мнозина службеника мање запажала.

Кад се сасвим сасвим намножио број људи, намножили су се и програми: активирана су друштва фрулаша, гајдаша, народних играча, декламатора, самоуких сликара и резбара. Посебно су радили песници, писци скечева и афоризма, хаику песници, па онда жене песникиње, жене везиље. Жене ткаље. Жене креаторке и шваље, видовите жене: гледање у шољу, у длан, у пасуљ. Па у свему дуплирано кроз пензионерске секције, секције произвођача лозних калемова, малина, секције ловаца, голубара. А највредније од највреднијег, то морамо признати, била су такмичења у причању вицева, лагању, псовању и терању ината.

И шта више да се дода овом писанију. Ништа. Нека нам поживе наши вишњи што спасише грдне куће и мостова од рушења  а и упослише толики народ који ће својим платама повећати наш скромни БДП.