ПСЕЋИ ВЕК ИЗДАВАЧА
Постоји она прича о
дану кад је Бог, својом божанском логиком, свим живим створовима делио године.
Човек, бунџија по суштини, се први побунио и тражио да му Бог придода још. И
знамо како је било: Бог је узео нешто година од пса, магарца и мајмуна и дао
човеку. Псећи век је тако спао на једва двадесетак година. Зашто причамо о
псећем веку и српским издавачима? Какве то везе има? Па, ето, има. Чињенице нас
неумољиво опомињу да је мало који издавач доживео пуни људски век а да их је
већина трајала пет до петнаест година, таман толико колико и улични пси. Сви
они мало старији који су рођени у прошлом веку могли су у ово да се увере. Од
1990. године до данас са сп: БИГЗ, Нолит, Вук Караџић, Народна књига, Време књиге,
Стубови културе, Рад, Слово љубве, Савремена администрација, Научна књига,
Партизанска књига, Плато, Службени лист, Моно и мањана,
Независна издања Слободана Машића, Просвета Ниш, Дечје новине из Горњег Милановца, Багдала, Јединство
Приштина, Кадињача, Ужице Вук Караџић Параћин итд. На нивоу
преживљавања данас су значајни национални издавачи Просвета, СКЗ и Прометеј. Најстарији међу њима је Српска књижевна задруга која је већ
премашила људски век (123 године), Просвета
(70 година ) и Прометеј (23 године).У
старије можемо убројити и Завод за
уџбенике (58 година) и Службени гласник који има традицију од
преко 200 година, али се као прави издавач остварио тек почетком овог века. Но,
ако знамо да су и Завод за уџбенике и
Службени гласник непрекидно били у
позицији монополисте а уз то били на корисници живог државног новца онда их не
можемо посматрати класичном оптиком.
Из наведених података
произилази да издавачи нестају и настају и да се тој законитости нико не
противи. Што би рекли економисти они су у суровој тржишној утакмици, па ко
претекне. Да нам држава већ дуго не брине о науци, образовању и култури, то је
већ опште место, али држава би морала препознавати националне вредности па биле
оне у култури или у пољопривреди. По
количини просутог новца произилази да држава више брине о једном локалном
друголигашком фудбалском клубу него о издавачу који се остварио као национални
бренд. Но, како би оно рекао Мајаковски : како забости лепу реч у дебело уво
(политичара). Брутална култура је увек односила победу над врхунском. Праве
државе, међутим се не одричу својих националних вредности. Тешко да би Французи,
рецимо, пустили да Галимар оде низ воду. Код нас се култни издавачи и књижаре
олако претварају у пекаре, кладионице и
продавнице женских крпица. Остаје само да се надамо да ће неко знати да
заштити књижару „Геца Кон“ или Српску књижевну задругу. Ако се и то не деси,
онда ће нам надаље страни издавачи из Италије и Немачке кројити издавачке
планове а амбициозни квазибизнисмени (Шојићи) и тајкуни оснивати издавачке куће
које ће им служити за побољшање биографије или за прање прљавог новца. Било
како било, књига је већ одавно у зони сумрака а издаваштво у дубоком балканском
сурдуку. Спасилац није на видику.
Коментари
Постави коментар