ЛЕБАЦ ОД ПИСАЊА (Може ли се од писања живети)

                                                           

У штампи и на друштвеним мрежама појавио се ових дана текст Љубивоја Ршумовића којим се указује на тежак и понижавајући статус писца у нашем друштву. Рекло би се ништа ново. Статус писца па и већине уметника је такав откад је века и света. Истина, постоји увек један мањи број појединаца који су пробијали националне оквире и који се нису жалили на тежак живот и лош стандард. То су напросто неке истине, да не кажем аксиоми, који траже једно дубље социолошко промишљање.

Повод за овај текст заправо је реакција неких млађих писаца попут Дејана Стојиљковића и Игора Маројевића који устврдише да од књижевности лепо зарађују и богато живе. Лепа прича која ће можда побудити завист оних који с муком намичу спонзорства за своја писанија и којима издавачи не дају ни пребијене паре.  Исто тако та бројна војска списатеља који годишње само НИН-овом жирију добаце по 150 романа не може ни сањати о маркетиншким кампањама и видљивим промоцијама. Али да видимо да ли се заиста у Србији може лепо живети од књижевности. Желим да напоменем да овоме говорим као неко који је у прошлом веку (као да је било јуче) сарађивао са озбиљним издавачима, потписивао више различитих уговора са бројним анексима за поновљена издања а исто тако преговарао и учествовао на званичним сајамским и медијским промоцијама и кампањама.

Па, драги моји, ствар стоји овако: ако један писац објави добру књигу, она ће се најчешће појавити у тиражу од 1000 примерака. Нека просечна цена такве књиге је око 500 динара. Укупна добит ( не рачунамо све трошкове издавача) је 500 000 динара. По уговору аутор добија најчешће 10% од  малопродајне цене књиге што износи 50 000 динара. (Исплате су кварталне.) Ако се књига прода, онда ће се појавити просечно још два издања, дакле, укупно три, од тога писац добија још 100 000 динара. Ако је писац тражен, онда може да рачуна и на још десетак промоција што му даје за право да тражи хонорар од 100 евра по наступу. У динарима он ће зарадирти још 120 000 динара. Па нека тај писац буде плодан избаци у тој години још једну књигу (што је мало вероватно) онда ће зарадити још 150 000 динара. Кад све то саберемо, испада да је писац за годину дана инкасирао 420 000 динара, што ће опет рећи да је месечно зарађивао 35 000 динара. Све у свему, зарада плодног и успешног (!) писца приближиће се заради једне продавачице у кинеском бутику. Ето, то је истина. А млађани јуноше писци нека се и даље хвале како се у Србији од књижевности може богато живети. А овај текст нека буде утеха оној силној војсци списатеља који од своје литературе имају само штету и мрвицу славе у свој месној заједници.