СРЕЋНИ, ЗАДОВОЉНИ И ЗАНЕСЕНИ (Савремени писац у вртлогу транзиције)

У време самоуправног социјализма кад су се „књижевни радови“, између осталог, могли објављивати и на зидним новинама и фабричким листовима, један значајни завичајни песник рече да „писана реч обавезује“.Ту је реченицу, као чаробну формулу, често понављао и на разним локалним књижевним седељкама. Чини ми се да и данас видим то смртно озбиљно лице поете и култутрегера како изговора ову мудроносну мисао. Сећам се и тог његовог занесењачког погледа који је  присутне додатно уверавао да је његово стихотворење сама божанска ствар, ни за црту мања од политике, за коју се исто тако здушно залагао.

Сећам се опет једног мање познатог песника који је Сајам књига доживљавао као као Сабор Свих Светих (сва  четири српска С велика) а редакцију локалног часописа као врх Парнаса.

Сећам се још једног још мање познатог приповедача  ратних прикљученија који је бесомучно трагао за спонзорима и издавачима и жалио се како многи не схватају значај његових прича које је већ толико пута објављивао у локалном листу. И његов поглед је зрачио том болесном и блескастом енергијом јуродивих.

Збирку таквих књижевних замлата могао бих употпунити и дамама различитог профила, од оних сасвим младих, сасвим занесених, до оних  скоро пензионисаних које су одлучиле да остатак живота посвете својој старој љубави литератури а, све под условом да је то заиста искрено и тачно.

А данас гледам баш, баш славне писце овенчане многим венцима и наградама, (Просто да помислите: па добро, има ли једне да је нисте добили, сем Нобелове, далеко било, пу! пу! пу!) И у њиховима очима просветљује она енергија и занесеност коју сам онда приметио. Смеше се са насловница на киоску и као да вам кажу: знате ли ви, бре, ситнуријо људска, да смо ми писци, пробуђени делови народа и савест човечанства. Знате ли ви да ми станујемо у читанкама ваше деце, у књижевним лексиконима, да нас и на Гуглу има у великим количинама, изражено у пасусума или бајтовима. Гледам  тако кад их снимају, кад потписују књиге, рецимо, кад говоре на телевизији, кад гостују у школама, кад рецитују своје стихове – увек избија из њихових погледа та занесеност и као да чујем и из њихових уста ону сентенцу самоуправног писца  ПИСАНА РЕЧ ОБАВЕЗУЈЕ!

А да ли заиста данас  писана реч неког обавезује? Колика је цена данашњег писца и колико је она њихова занесеност  из прошлог века оправдана?

Па хајде да покушамо да, уместо њих, одговоримо. Знамо и ми, као и они, да данашњи писци живе на егзистенцијалној маргини, на маргинама свих националних и државних програма, у фуснотама министарства културе и просвете, на маргинама свести народа као могућег читаоца. Данашњи писци живе у факултетским скриптама и болоњским силабусима, у скраћеним прегледима националне књижевности, на квитицама испитних питања, у професорским зборницима који носе 0,5 поена,  у јевтиним ТВ рекламама, на плакатима и позивницама за књижевне вечери које нико не посећује. Данашњи писци живе и у домаћим задацима ђака који не премашују пола стране. И најзад, данашњи писци живе у својој уобразиљи у својој самодовољности, срећни и занесени.  А писана реч, да ли она заиста неког обавезује.  Рекли бисмо никог не обавезује. Данашњег човека обавезује банка кредитном ратом, послодавац повећањем норме и смањењем плате, држава порезом на доходак, порезом на некретнине, на оружје, на зараду и додатну вредност, штагод то значило, и акцизу, шта год то стварно значило. Данашњег човека обавезује светска политика да призна кривицу, да се регионализује, маргинализује и притом глобализује. А тек  реч, писана или штампана, кога она да обавезује. Но ,ето, писци као и други уметници, упркос свему, остају срећни, задовољни и занесени.