О КОБНИМ ГРЕШКАМА СРПСКИХ ВЛАДАРА Или колико су нас коштали савези са Хрватима

Неспорива је чињеница да би државу требало да воде најпаметнији људи.  Најраније идеје о томе налазимо још код Платона. Говорећи о својој идеалној држави која би имала три сталежа, он начело државе поставља филозофе, што има значити најпаметније људе. Историја нас, међутим, учи да то у многим државама није било тако па се догађало да  су се за државнике бирали скудоумници, циркузанти, превртљивци, самозванци и психопате. Такви наопаки избори, историја показује, били су кобни за судбине народа. Нажалост, и српски народ се не може похвалити да је у прошлости имао велики број паметних владара . Многи наши владари доносили су погубне одлуке а последице тих одлука видљиве су и данас. Но, да не улазимо у широку историјску причу, сетимо се, на пример, колико су нас коштале грешке краља Александра I Карађорђевића. Своје владарске грешке  (искључивост и лошу процену) платио је на крају и сопственом главом. Трврдоглавим и мегаломанским инсистирањем на стварању Југославије директно се супротставио најнезгоднијим противницима хрватским националистима. Стварање такве накарадне државе, импликовало је што непосредно, што посредно, утврђивање екстремног усташтва и каснију трагедију у Јасеновцу и другим бројним стратиштима, у Далмацији и Херцеговини, а најпосле, и прогон Срба деведесетих са свих подручја у Хрватској.  И ове 2015. Хрвати нам стоје за вратом, повлаче нас по судовима, траже своју вечну правицу и прете да ће то још чинити у смислу некаквог тобожњег разграничења.

А шта би било да је краљ Александар послушао тадашње умне људе? Навешћу само двојицу : војводу Живојина Мишића и Јована Дучића. Наводим само најбитније делове њихових текстова.

Живојин Мишић у Извештају  краљу Александру по повратку из Сплита каже:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они једно мисле, то је свет за себе, ма каквим предлогом се појавиш... ствар је пропала...

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам ту начисто. Двоје нам неминовно предстоји:  потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну, самоуправну, па нека ломе главу како знају....

А Италијани? Нека им је, са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима усрећити нећемо... То су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи...

Не заборавите Височанство, моје речи. Аако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати“...

У тексту под насловом ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА  Јован Дучић је записао:

„Историјско осећање које један народ има о својој прошлости, спада не само у прве духовне факте, него и у прве проблеме политичке.  Хрвати у овом погледу, имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели и задње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма, и до ниподаштавања свију историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата, донела је многе несреће том самом народу и онима који су са њима имали додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни Српски брод насукати  у једном од својих најсудбоноснијих историјских момената.  (...) Бугари су увек против нас ратовали лажним статистикама, а Хрвати ратују лажним историјским фактима. Немогуће је зато данас у Загребу икога уверити да мала држава Хрватска, која је износила једва колико један србијански округ, није држала у својим оковима Босну, и да пред њом није клечала Херцеговина увек на коленима. Тако се догодило да не само на митинзима и на пијанкама, него су Хрвати посејали овакве бајке и по свим историјским делима, а чак пренели и на камене плоче посејане „ у славу краља Томислава“  по нашој чисто српској обали од Стона до Котора, што у научном погледу изгледа доста ступидно, пошто ти крајеви немају никакве везе са хрватском историјом, а у погледу политичком, сасвим смешно и изазивачко. (...)

За време такозваних независних хрватских краљева водила се у северној Далмацији постојана борба између Византије, Венецијанаца и Мађара! Не видимо кад је ова Далмација била без власти једног од ових трију? И кад су то слободно владали независни хрватски краљеви?  (...)

Хрвати су некад крунисали, као свог краља, мађарског краља Коломана, а затим прогласили за свога цара аустријског Фердинанда, и затим признали прагматичну санкцију као пристанак  и на женску лозу Хабзбурговаца, све  зато да им се призна, као једини услов, пергамент за њихово Хрватско Државно Право...

Из списа др Рудолфа Хорвата излази да је било укупно владара у земљи Краљевине Хрватске, што банова и краљева њихових, пре и после пропасти независности на Гвозду 1102. год. округло на броју  ДВЕ СТОТИНЕ ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТ! Самих хрватских краљева од Томислава до Коломана има ШЕСНАЕСТ, макар што се о многима ништа и не зна. А затим број маџарских и аустријских заједничких владара ЧЕТРДЕСТ И ЈЕДАН .  – Значи укупно 302. Сви „пресветли“!

Да се човек прекрсти од чуда! Јер кад Хрвати цитирају  владаре велике Русије, то је , судећи по броју, шака јада. Тако исто и француске владаре од Кловиса до Наполеона III, опет шака јада. О енглеским владарима да и не говоримо“.

Као закључак из оба ова визионарска текста треба издвојити само ону тврдњу војводе Мишића де ће се краљ љуто кајати ако донесе одлуку о заједничкој држави са Хрватима. Краљ није стигао да се каје. И данас се каје свеколики спрски народ . И Дучићева визионарска тврдња да ће се Српски брод  наскутаи на тај хрватски спруд и то се већ два пута десило . Даће Бог да је то последњи пут.

А да је краљ послушао свог најоданијег војводу, записа неко,  Србија би данас била у Европи а Хрватска би била једна мала мађарска покрајина. Или како рече један искрени Хрват: Хрвати би требало да буду захвални Србима јер су им дали државу.