ЦИТИРАНОСТ И КОАУТОРСТВО или Нови марифетлук у науци

           

Свима је позната она српска изрека која гласи : Нема тог закона и прописа који наш човек  не може изиграти .  Ова се наслања и на ону, вероватно старију,  да нема закона без рупе. Наука је, чини нам се, дуго била изван таквих игара и надигравања, али времена се мењају а са њима и обичаји. После увођења акредитационих обавеза за факултете и институте и после увођења праксе рангирања истраживача  а, самим тим, и универзитетских професора приликом избора и реизбора, показало се  да су многи у тим кључним тренуцима били у дефициту за одређени број тзв. тврдих поена. Тај дефицит посебно је био проблематичан за оне научне радове које је требало објавити у референтним часописима категорије M23 и М24  а којих је иначе мало и који не излазе често. Сналажљиви појединци који би се нашли пред таквом непремостивом препреком обично су трагали  за  колегом који има добар рад спреман за објављивање па су и они, уз његову дозволу, ни криви ни дужни, постајали коаутори  рада. Таквих коаутора је могло бити и више, поготову ако је  прави аутор био човек трговачких и менаџерских назора. Пошто у том послу сви добијају исти број поена,  трговина је у целости исплатива, било да је реч о правој трговини или о оној коју је практиковао  онај чувени Гогољев јунак из Мртвих душа.

            Коауторство као појава, међутим, није никакав проблем ни новина . Оно је одавно присутно  у природним наукама приликом извођења већих истраживања са експериментима у која су били укључени већи истраживачки тимови. Вођа истраживања је, логично и природно, наводио и имена свих истраживача. Проблем, међутим, настаје кад тај исти модел преузму они који се баве друштвено-хуманистичким наукама и кад се јасно види да није реч ни о каквом истраживању, већ о простом и вештачком калемљењу коауторства. Ако прелистамо данашњу научну периодику наћићемо приличан број таквих радова где се јасно препознаје то лажно коауторство. Али шта се ту може, реч је о оној рупи у пропису кроз коју, ето, пролази онај наш „сналажљиви“ појединац и остали научни башибозук.

           

  У последње време све се више говори о  цитираности као мери успешности научника, истраживача и универзитетских професора.  Говорка се и то да би баш тај критеријум био узет као довољан разлог да неке научне институције падну на акредитацији. Рационализација високошколске мреже овим би била утемељена на видљивом и тврдом принципу који се може бранити. Но, и ту је онај сналаживи појединац пронашао рупу.  „Пројекат“ функционише у оквиру затворене науче групе истог фаха а састоји се у томе да се спинује цитирање: ја тебе – ти мене. Разуме се да се овим до крајности обесмишљава сврха цитирања и сврха сваког озбиљног научног посла, али шта мари, циљ оправдава средства. И ово је  дакако видљиво у научној периодици, једино што је за откривање подвале потребно пажљиво читање, свакако и разумевање прочитаног.

            Немамо намеру овом приликом говорити и о другим научним подвалама као што су преписивање, плагирање и рекетирање  аутора од стране појединих  фантомских научних часописа. Много се тога, ето, накупило у овом веку за шта се у оном прошлом засигурно није знало.  И за крај, намеће нам се питање колико ће данас истински вредети онај аксиом о временском перманентном напредовању науке ако се научни посао сведе на „сналажење“ и пуку форму пребројавања поена и цитата или јш горе, ако сведе на продају дипломских и семинарских радова, испита и диплома.