ЗАШТО ЋУТИ АКАДЕМСКА ЈАВНОСТ

                                                                           

Живимо у време чуда. Све што нису могли да замисле Домановић и Нушић, догодило нам се у овом веку. Професори кривичног права продавали испите и дипломе (Још недоказано!)  Ректор МЕГАТРЕНДА нема кључни докторат  (доказаће једним сведоком и ВХС снимком!!) Министар полиције плагирао докторат ( још недоказано, али је  истрага поверена њему и полицији : поверено кози да чува купус!).  Председник државе има сумњиву диплому (апсолутно недоказано!) Хоћете још чуда? Нека, довољно је за почетак. О свему томе пишу новине, државне, приватне, жуте, безбојне – само академска јавност ћути. Ћуте, ректори, декани, проректори и продекани, редовни и ванредни професори. Ћути чувени КОНУС.  Министарство просвете оболелео од синдрома Воја Коштуница  ( не зна, није надлежно, није чуло).  Министар, пишу новине, ископао три рупе и рекао нешто супротно премијеру, као оно да цар има козје уши, да на себи нема одело итд.

            ЗАШТО ЋУТИ АКАДЕМСКА ЈАВНОСТ? Ћути зато што је утемељена на поданичком духу у рајетинској свести. Нигде нема више подаништва и слугерањства но у цркви и на универзитету. Закон о високом школству и произлазећи акти стимулишу некритичко мишљење и голо подаништво.  Ректори и декани у својеврсној држави у држави, буквално могу све. Нема прописа који се тамо не може изиграти. Недавно сам писао у Политици о академској норми и академској пракси. Писао сам о својеврсном неписаном кодексу који треба да постоји у академској заједници, али авај, кад се закон изиграва, како онда тражити од декана да поштује неписану академску норму па да за управнике депртмана (рецимо) и шефове катедара не поставља доценте. То  напросто супротно логици светске академске заједнице. То је и логика обичног српског сељака  (домаћин у кући је вазда био најстарији члан породице).  А на великом броју наших факултета декани листом за шефове и управнике  постављају новопечене доценте. И ту почиње нераскидиви ланац подаништва. Нека покуша тај доцент да се супротстави декану и некој његовој накарадној одлуци. Наравно да неће покушати јер га за коју годину чека реизбор а декан може, из чиста мира, да му мало задржи изборни процес, а кад прође онај рок од шест месеци да му напише отказ. И наравно, декан за овај марифетлук неће одговарати ником. Дакле, не говорим о томе да се то може десити, то се и дешава, али није прилика да наводим примере. Или: покушајте да истерате правду зашто неки вечити асистент или асистент приправник седи на факултету по 15 и више година, а некоме терају мак на конац па му распишу конкурс чим му се изборни период заврши. Разуме се, то је по закону немогуће, али у пракси постоји (опет без навођења примера, рекао би неко да сам био „личан“). По закону асистент не може да држи предавања већ само вежбе, али ако му декан дозволи – може. Како? Па ето, он држи а неко од професора потписује папире. Грех на моју душу, и сậм сам потписивао такве папире за недостојне па и за оне који су два пута по шест месеци добијали плаћено одсуство да заврше докторат а никад га нису завршили. И да зло буде још веће такви се чим узмогну лажно представљају и потписују са проф. др. А лажно представљање је кривично дело свуда у свету, сем на српском универзитету.

            И вратимо се сад нашој причи питањем ко је тај  из академске јавности који ће истрчати у „шеснаестерац“ и простом показати на изгредника Нема тога нити ће га бити. Једино правило наше академске заједнице зато  је: ћути и пливај даље. Или: најбољи си ако ћутиш, не таласаш и немаш мишљење. Најбоље ако си један са списка гласачке машине. Ето, тако се на универзитету  васпитавају млађе генерације и држи слово о слободном мишљењу академског грађанина.