СВА ЛУКАВСТВА НЕТАЛЕНТОВАНИХ

Морам признати да ме понекад задивљује лукавство неталентованих и довитљивост  ограничених. Као илустрација ове тврдње нека нам послужи  анегдота из  једне специјалне школе (сад их зову школе за децу са посебним потребама) кад је наставник ликовног дао задатак својим ђацима да нацртају један излог у граду. И таман што су почели да цртају, један ученик је већ  завршио. Кад га је наставник питао како је могуће да  тако брзо заврши цртеж, он му је показао лист папира са  правоугаоником на коме је крупним словима писало ПОПИС. Шта рећи, лукаво и достојно поштовања. Дакле, има и у њима  неких квалитета.

            Али притворност и лукавство неталентованих нарочито се може приметити у пољу уметности. Са талентованима је лако, они до успеха долазе релативно лако и ретко заобилазним путем, међутим, што је неко неталентованији, он    је  упорнији, агресивнији и довитљивији. То им је ваљда нека врста божје надоканде . Узмимо за пример књижевнике или самопрокламоване књижевнике, они савршено добро знају да се најлакше може  постати популаран ако се определе за какву шкакљиву или провокантну тематику. Некад је табуисана еротика била то најсигурније подручје да неко уђе у позорност јавности. Воајерска склоност људи, мисле многи, обрнуто је сразмерна њиховом образовању, зато и разумемо да ће се ти други брзо заинтересоавати за наслове попут оних као што су Сајбер курва, Тајне женских јастука,  Непристојна писма мушкарцима, Укус порока, Парење јелена, Јавна птица,  итд. Сведоци смо, исто тако, „успеха“ књижевних дела са прохибованом националном, националистичком или шовинистичком тематиком. Исто тако успех се могао постићи романсирањем биографија познатих историјских  личности, црквених великодостојника и светитеља.  Не можемо а да се овде не сетимо оних стихова Владимира Мајаковског из поеме Облак у панталонама   који гласе: „Опет се прослављају помоћу мене/ људи, упарложени као болница, / ил пословица отрцане жене“. Управо тако, они се прослављају помоћу неког који је до успеха и славе дошао на посве другачији, регуларнији начин.

            Неталентовани сликари обично покушавају да сликају као њихови славни претходници, архитекте краду од славних градитеља, а неталентовани позоришни редитељи се често прихватају драмских обликовања познатих романа . Неко ће питати зашто романа, зар је мало добрих драма . Јасно је , има добрих драма, али   драмска дела су коначна ( имају драматуршку структуру и апаратуру) па је редитељ у неком смислу ограничен. Са романом је ствар другачија: редитељ, уз помоћ драматурга ,слободно ускаче у драматуршка преобликовања и  штриховања.  И што је његово учешће веће, тим више партиципира у ауторској заслузи и слави. ( У класичном драмском тексту се редитељев таленат мора показати на други, суптилнији и мање деструктиван  начин.)  Сведоци смо тако недавних драматуршких прекрајања Ћосићевог романа Корени (представа  веома лоше примљена и слабо оцењена), Селимовићевог Дервиша  и Тврђаве  Андрићевих приповедака и више  Пекићевих романа. Неки редитељи су се у потпуности посветили тој врсти режије, они би додали , креације, без намере да редитељски обраде неки прави драмски текст. Но, треба разумети њихову трговачки рачун и наваду. Они су славном писцу отворили још један пут који је ретко ко  отварао, а славни писац је њима обезбедио публицитет и гледаност. Поред великог писца, и они су  постајали велики. У својој каријери они  углавном нису знали за појам ризик. Рецимо, ризик да режирају добар текст непознатог младог писца . 

            А постоји још један редитељски трик који, уз нешто више новца, засигурно успева.Он подразумева ангажовање најпознатијих и најбољих глумаца, сценографа и костимографа. (А на новац нико није гадљив.) Дакле, осредњи редитељ режира великог писца, укључује познате глумце, сценографе и костимографе и ето привидног успеха. А успех је пре свега његов, уобичајено је да се представа именује по редитељу па тако сва слава припадне само њему.  Писца сад мало ко спомиње. На позоришним плакатима славодобитнички блиста име редитеља, а његова стварна  прича почива на траљавим софистичким премисама и вероватном закључку.  Али, ето, на његову несрећу, постоји један број оних који су склони да представе гледају из  тринаестог, баксузног  реда и да не мисле тако.