КРИВА ДРИНА, чланци, полемике и памфлети

КРИВА ДРИНА

Чланци, полемике и памфлети

 

КРИВА ДРИНА

(указ)

                                                   Што је криво не може се исправити

                                                   и недостаци не могу се избројити.

                                                                                         Књига проповедникова гл. I

           

Постоји у српском језику један другачији израз за Сизифов посао, код нас се за тако нешто каже исправљати криву Дрину. И заиста, ако би чак хтели исправити „криву Дрину“, она је толико  крива да  се тешко може исправити.

            Постоји и људском животу много ситуација које нам наличе исправљању криве Дрине. Те ситуације се тичу нарочито оних кризних времена и мислећих појединаца индивидуалаца којима здрав разум, осећање праведности и људскости  брани да пристају, одобравају, климају главом и аплаудирају ономе што се не сматра часним, ваљаним и прихватљивим.  Они су, ето, били на послу  за који им баш нико није гарантовао успех а аплаудирали су им многи ! Но, њихова својеглавост, младалачка пизма и упорност је непоправљиво истрајавала и крива Дрина се исправљала без обзира на цену,  енергију и утрошено време. Излазили су из те борбе са чворугама и убојима, са увредама и псовкама њихових неистомишљеника, видали су ране и облагали мелеме, што на души што на леђима и глави, али исправљали су и исправљали....

            Не, није то ствар карактера и психологије, то је нешто што је човеку дато од прародитеља, то је нешто што се учи у породици, много мање у школи и што човек носи до краја живота. Истина ти трудољубиви исправљачи, истинољубци су много агилнији у младости но у каснијим годинама. Што би неко рекао, старији људи временом омекшају, свет гледају другачијим очима, али онај здрав разум увек остаје и нешто мало нужног пркоса.

            Насловљавајући ову књигу полемика, памфлета и чланака насловом Крива Дрина мислио сам на све ово напред речено. Као сасвим млад човек, живећи у време једноумља, једноистине и једноправде, долазио сам у искушење да покушам да исправим неки лакат криве Дрине. Исправљао сам колико сам могао , па, и да се не јуначимо, колико сам смео. Било је неких који су и више могли и више смели. Изгледа да је Бог већ на рођењу свакоме одредио то колико ће моћи и колико ће смети. У ономе што нисмо смели или нисмо могли, и ја и моји пријатељи и истомишљеници, смо пристајали на компромисе. То желим на овом месту признати, јер шта вреди лагати и обмањивати своје савременике  кад ће време све то једном  премерити  и  на место поставити. Својим читаоцима желим рећи да не саставља ову књигу идеално праведан и непогрешив  човек, али је саставља онај који је, по снази малога му разума, како рече узвишена Јефимија, просуђивао о ономе што га окружује и  дизао  глас и стављао прст у око осионим моћницима. А  ти моћници су могли да вас обесправе, да вас обешчасте, да вас укину. То је био ризик тог посла. У њиховим рукама је била и моћ (власт ) и каса, а каткад и батина. Пратили су шта радимо, слали су своје „поверљиве људе“ на наше скупове, књижевне вечери, слали нам „добронамерне“ савете. И ти савети су обично почињали исто: „Ви сте млади и школовани људи пред којима је каријера зато пазите шта радите“. Једном је обављен и такозвани информативни разговор. Ако се добро сећам нису се слагали да се у Крушевцу појаве Светлана Слапшак и Мухамед Филиповић. Ни данас не знам зашто. Ако неко од мојих тадашњих пријатеља успе да види свој  полицијски досије , сазнаће.

            Ко су  били ти моћни људи? Били су то послератни вршњаци, генерација наших очева. Прекаљени борци, стручњаци за технологију владања и обмањивања. Завршили су исте школе,  најпре и најчешће Вишу педагошку у Крушевцу па потом Филозофски факултет у Скопљу или Економски факултет у Прилепу. Прича се да то и није било баш у Скопљу и Прилепу но већма у мотелу Џеп, на излазу из Грделичке клисуре. (Написао сам једном да је име мотела било симболично.) У току своје каријере међусобно су променили све постојеће “значајне“ функције. Иако се међусобно нису нарочито волели, у одбрани положаја и партије, били су јединствени. Сетих се есеја Слободана Јовановића  О полуинтелектуалцу, део његове дефиниције савршено је објашњавао њихову природу. Јовановић вели: “Полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и са врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због махна школског система, он није добио подстрек за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени по томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у чаршијском смислу, дакле сасвим материјалистички.“ Он је дакле, ћифта, како рече Радомир Константиновић, у њему је племенски дух, односно дух паланке.

            Ето, баш они, наши очеви по годинама, били су наши љути противници. Своја места, своје функције директора, председника, секретара, начелника, уредника, значајног „културног и јавног радника“, заслужног члана социјалистичке самоуправне заједнице, бранили су  рововском борбом до последњег из свих оружја и оруђа. Шта су онда могли голоруки и невешти. Највећи број нас је одступио и потражио место на другим просторима, неки су су се ,нажалост, млади упокојили. Један мањи број је остао и прихватио правила њихове игре. И највећи губитници су били баш они . Прихватили су улогу сенке и остали сенке до данашњих дана. Добар број њих данас изиграва несхваћене интелектуалце, а они који су од својих патрона научили технологију владања и  докопали су се какве безначајне функције са тог места неуспешно имитирају своје претходнике. А кад би ти њихови патрони и претходници неким чудом устали из гроба и видели ко чаршијом руководи, одмах би од муке још једном умрли.Рекло би се, ни ми тада нисмо могли знати да и од лоших постоје гори, а да од горих постоје најгори. Нажалост, долазећа времена су нас уверила да у српском језику постоји и четврти степен поређења, тај четврти у народу гласи дибидуз. Е, тих таквих дибидузовића данас је све више и што их је више, то су гласнији и безобразнији. За већину таквих сваки циљ оправдава средства. У њиховом речнику не постоје речи као што су коректност, бонтон и васпитање.

            Ако ова  кратка прича има макар мрвицу поучности басне или јуначке песме, то ће бити довољно. Из ње морамо научити да је људски испраљати криву Дрину, како оно рече Андрић, и да се са тим послом не сме престајати. И ја се зато данас због тога не кајем и то сазнање ми даје воље да текстове које сам објављивао по ондашњој периодици још једном пустим у нови живот. Нека они причају шта је било, а читаоцу остављам на расужденије, како рече Доситеј. Ако процени да  сам грешио, прихватам терет греха на своју душу и душу мојих тадашњих пријатеља и истомишљеника. Ако, пак, утврди да нисам  грешио, нека ме не слави и не захваљује, нека и он покуша да исправи један лакат српске криве Дрине.

КОЛИКО НАС КОШТАЈУ СПОМЕНИЦИ ПРОШЛОГ РАТА

(Поводом текста Капија сунца капија мудрости или прилог полемици о смислу соменичког комплекса и манифестације Свечаности слободе)

           

Наша домовина је богата споменицима. Овако, или можда слично, започео би причу о нашим споменицима Ћопићев „школарац“ Пепо Бандић. Дакако, богата је и пребогата. А богат је и наш завичај. Свуда где је неко припуцао за време прошлог рата подизани су споменици, плоче и зидине. Према педантном попису колеге Адама Стошића у књизи Крушевац и околина можемо видети да их има 56 и сви су посвећени борцима прошлог рата. Само три споменика посвећена су борцима Првог светског рата. Ако подсетимо да је у Србији у време Првог светског рата погинуло негде око милион и 200000 људи, а у Другом светском рату у целој Југославији око милион и 700000, зар је овим цифрама потребан коментар. Једно је, међутим, извесно: овај напаћени народ платио је и позлатио тих 56 споменика (27 монументалног изгледа) и један меморијални комплекс. Поједени су многи (свечани) ручкови и свечане вечере, исплаћени су многи хонорари. Неки Чичиков, као онај у Гогољевим Мртвим душама, из неке комисије направио је добар посао. (У просеку 1,2 у години, за протеклих 45 слободарских !)

            Нема сумње, највише нас је коштало Слободиште и још увек нас кошта. (Једва превалих преко језика ове богохулничке речи!) Али да одмах „затворим“ уста „бранитељима“, „чуварима“ и дрвеним адвокатимаовог споменичког комплекса: ја не говорим о уметничким квалитетима споменика, не мислим да такав споменик не треба да постоји на овим просторима. Укратко, немам ништа против Слободишта и идеје о Слободишту. Немам ништа против ни против оних који се готово идентификују с тим спомеником. Ја желим да говорим о другој страни медаље, о томе колико нас кошта и зашто нас толико кошта то и такво Слободиште.

            Свима је познато да се Слободиште гради већ годинама, као Скадар на Бојани: Народ гради, виле разграђују и, таман помислисмо да је завршено, кад ето ти (Бог)дана (Бог)дановића са плановима и предлогом да се руши Капија сунца – није добра! А шта ако се госпон Богдановић предомисли па предложи да се преправи цело Слободиште.

            Кад сам својевремено крушевачкој културној елити јавно предочио да је културни примитивизам рушити старе и, уместо њих, подизати нове споменике, рекли су ми да не разумем проблем. То уметник усавршава дело! Али и неписмени знају шта је усавршавање. Они вечити подрепаши, које је господ свуда посејао, јавно су ме попљували, а један ми је претио пријавом у ДБ. ( Ко то сме, бре, да вређа Свет Слободишта, С. Велико!?)

            За све ово време у неким нашим фабрикама радници су примали нешто налик минималцу. А Богдан је сигурно узао добар хонорар, потрошила се гомила новца за рушење и клесање новог камена. И још, уз то, та нова Капија сунца стилски одудара од првобитног амбијента. То је чињеница коју ни сам Богдан не може оспорити.

            Али Слободиште је галантно трошило и на другој страни. Селектори тог локалног БИТЕФА сваке године су  крстарили диљем земље како би одабрали представе за свечаности. Наравно, имали су кола, возача, дневнице и хотеле добре категорије. Имали су све сем позоришног образовања и доброг укуса.

            Али и то није све. Слободиште се ширило и множило у сваком погледу. Ако се не варам, тамо зараађује своју плату десетак запослених! Док се свуда у привреди траже технолошки вишкови и новац из народа цеди као из суве дреновине, тамо нема вишкова радника,тамо се изгара: снимају се плоче, праве заставице и плакете, сакупљеју се ДОКУМЕНТА И СВЕДОЧАНСТВА. Зар не треба подсетити тамошњу управу да би тај посао ефикасније и без динара обавили крушевачки средњошколци. (Њима су на Слободишту нудили једино крампове!) И, да иронија буде још већа, један Дон Кихот крушевачке културе, наречени селектор, предложи недавно да се на Слободишту подигне МУЗЕЈ РЕВОЛУЦИЈЕ. Навикао човек да конзервира револуцију. А не сети се да пита не треба ли тој средњошколској омладини учионица или фискултурна сала, у каквим условима живе и раде.

            И док Победа забавља публику тиме да ли је на Слободишту нешто у облику слова У, полумесеца, да ли је црвено или зелено, ја ,ето, реших да прозборим коју о ономе што ће нам време будуће поставити у виду питања без одговора. Ако се варам, реците ми. Што рече Добрица Ћосић, волео бих да ме време демантује , волео бих да грдно грешим и да се варам у рачуну...

            Победа, бр. 2101, 18. јануар, 1991.

P.S.

            Колико је истински родољуб градио и дограђивао Слободиште може се видети већ и по томе што је своје уточиште у најтежим данима за Србију нашао у Загребу.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ У КРУШЕВЦУ

После двадесет година[1]

           

Пре неколико година прогнаник Есад Ћимић у студији Политика као судбина записа да политика „није наука, али одлучује о науци (...) није поезија, али у људима разбуктава страсти и скривене инстинкте. Није религија, али има своје идоле и жреце“. Нема сумње, г. Ћимић је овде изрекао једну вечиту истину. Због чега данас подсећам на њу?

            Кад је пре неколико дана Добрица Ћосић, после двадесет година, први пут званично гостовао у крушевцу, прочуо се глас да неће хтети да се сретне са онима који су њега и његово дело протерали из ове вароши. И г. Ћосић је заиста дошао, одржао занимљиво предавање у препуној сали највећег крушевачког биоскопа, на шта заиста и није било примедби. Ћосић је, на њему својствен начин, говорио о Југославији и српском питању. Иако су присутни много тога већ чули и знали, Ћосић се потрудио да овај проблем сагледа из свог угла. У сали су се, истина, могли видети и они који су г. Ћосића протерали из завичаја, али то није ником сметало – њихово је грађанско право да виде што и сав остали свет (Да подсетим: о тим људима је пролетос добро писао овдашњи дописник Политике експрес. Текст је, чини ми се, носио наслов „Камелеони“[2] Наслов је заиста добар, али ја ћу их овом приликом назвати СТАРОВРЕМЦИ. За то, мислим , имам и добре разлоге.

            Након поменутог предавања мало је ко од присутних знао какав је програм Ћосићевог боравка. Ипак, примећено је да су се ОНИ другови на завршетку узмували око свог славног земљака. Тек после неколико дана обични смртници и „пучанство“ сазнаше да је те вечери одржан и неки округли сто са политичарима и „културним и јавним радницима“, али и неким његовим „пријатељима“. Политичари се тако усудише по ко зна који пут, што би рекао г. Ћимић, да са Ћосићем разговарају о оном што мање-више не знају, а они поменути старовремци прикључише се духовној трпези онако како су то у минулим временима радили: мало сагнуте кичме, мало путем препорука важних другова. Важно је да важни буду на важном месту.

            А зар не беше логично да је Ћосић разговарао са младом генерацијом (рецимо са матурантима Крушевачке гимназије који су иначе исказали жељу да га чују). Зар је било потребно разговарати са онима који су овај град културно упропастили, а њега прогласили за persona non grata? Могао је Ћосић да потражи оне (ако их има!?) који су по својим намерама и труду и раду обећавали да направе тај културни препород. (Тужно звучи прича једног младог научника из једног крушевачког института да га више знају у иностранству но у Крушевцу).

            Свима је јасно да реформе не могу изводити духовни јаловаци који су се провинцијски запарложили, огрезли у у политиканству, у чије је уво, како оно рече Мајаковски, тешко забости лепу реч. Не могу бити реформисти они  који већ четврт века бесомучно бране своје излизане фотеље и који протежирају своје шесте или седме реизборе. Не могу о реформама причати они који су били плаћени чланови предесдништва Синдиката, у народу познатији као ПЕ-ЧЕ-ПЕ. Не могу ни они који су студије ванредно (али не изванредно) завршавали на средокраћи крушевца и Скопља у мотелу „Џеп“ или на факултетима ОНО и ДСЗ наука. Не могу ни бивши комесари који већ четврт века грицкају револуцију, а народу деле пацке и корисне савете , дају или ускраћују сагласности и благослове.

            Верујем да је Ћосић добро знао да је тај град далеких шездесетих имао звезданих тренутака, али да већ двадесет година не силази са српске културне маргине.

            Наравно, тамо су га одвели они који су оне вечери први притрчали. Ти старовремци, или како их локални лист назива „културни и јавни радници“, очигледно имају политичког слуха: појаве се  у правом тренутку на правом месту. Да старовремска етика не зна за границе доказује нам и то да до прошле године од г. Ћосића на крушевачком Слободишту није могло проћи ни Ћ. Прошлог лета, међутим, пошто су дунули неки други ветрови, Ћосићу посветише два пуна дана. Њега тамо није било – кажу био је љут. Али он и не треба да се на њих љути. Они се њега нису одрекли из идеолошких или, не дај боже естетских разлога – они о томе мало знају. Ћосић је протеран зарад једног реизбора, једног њиховог мандата. За Ћосића мала штета, а за њих корист велика. Чему онда љутња?

            Ето тако то код нас стоји кад писца рехабилитују. (Неки веселник прошле године на предавању о светом Сави (или другу Сави) предложи да светог Саву хитно рехабилитујемо. Један мој виспрени колега му је реплицирао: „Рехабилитујмо ми себе, а св. Саву оставимо).      Дакле, рехабилитујмо ми себе. Отарасимо се старовремаца и старовремских навика. Разоткријмо полтроне и поданике и оне који већ четрдесет година подижу себи споменике и маузолеје . Културни препород је сувише озбиљна ствар да би га изводили подрепаши и метузалеми и г. Ћосићу је то засигурно јасно, неким људима у Крушевцу очигледно није.

                                        Демократија, нова серија бр. 26. год. II,1991, стр.19.

И КОД НАС ОВАМО ТЕАТАР СЕ ГРАДИ[3]

           

Док се наговештавају штрајкови, генерални, грански, појединачни, док се из државне касе као из Али Бабине пећине вади „загарантовани „ минималац, док пензионери са зебњом очекују последњи дан у месецу, хрватска милитантна камарила  купује оружје, београдска врхушка купује шампионате и подиже кошаркашку халу, крушевачка новостворена власт богато реновира позоришну дворану. (Злобници кажу: комедија, која ће можда настати, мора имати свој дом.) У времену смутном свако себи подиже неки споменик, на брзину, с ногу, у лету, тек да остави нешто по чему ће га потомци памтити. Хрвати споменик од гомиле оружја, које ће им, кажу, донети државу, београдски оци спортски „маузолеј у коме ће се можда смештати радници штрајкачи, а крушевачки културњаци троше неких 30 хиљада милијарди за кућу, тако им драге Талије, али са паролом panem et circenses. Добрар циркус и не може без црвеног сомота, позлата и кристала. Реновира се, дакле, театар за три милиона марака а, веле, не зна се ко је одобрио толика средства.

            У неким нормалним приликама ни хала ни сала ни оружје не би било од штете и нико га не би спомињао или некоме стављао на душу. У овом садашњем, међутим, гладном и бедном кад Европи све више наличимо на Катангу или Либан, све ово равно је прворазредној лудости.

            После сјајно изведених избора, у слављеничкој еуфорији, онај владајући део Крушевљана помогнут „значајним културтрегерима и културкомесарима“, одлучио је да неизоставно догради позориште и сопствену телевизију. Јавна је тајна да је у плану подизање спменика МИРУ и спокоју (подвучено додао аутор текста) а у току је у том духу и „покрштавање“ (Зашто Лазарица кад може Уједињене нације или Три Гве Ли?)

            А понеке новине пишу да је крушевачка привреда у колапсу. Гигант „14. октобар“ је у економском нокдауну. Центар за социјални рад добија нове штићенике, а Биро за запошљавање наличи „проклетој авлији“.

            Све у свему, опште благостање!

            А позориште усред зиме напредује пуном паром. Свеједдно што је малом полупрофесионалном ансамблу и постојећа сцена преширока. Поједини глумци који су углавном гости чувеног бифеа „Девет Југовића“, падају и на овој позорници, а шта ли ће тек бити на тој ротационој? Ето, можда ћемо тако добити и авангардни театар! Градски оци и преостали трезан део колектива као да не знају  да нови зидови и нова позорница неће истерати духовну чамотињу из ове куће. За то су потребне веће „басме и чарања“. Неће се ни провинцијалност моћи замазати малтером ни прекрити сомотским тапетима. Мирис трулежи и заосталости обавија готово све њихове премијере. Њихова Талија , без сумње, болује од неке тешке венеричне болести и „кућно“ лечење јој неће бити довољно. Тек покоји појединачни успех на овим или оним сусретима, подсећао је љубитеље позоришта да и у тако трулом ансамблу постоји неки таленат који је, хтео-не хтео, осуђен на пропаст. Пратиће и њега , као и све, до краја каријере, самоуправне размирице, судови удруженог рада, закључци Савета позоришта и ко зна који избори и реизбори управника позоришта. Није зато ни чудо што је у Крушевцу срамота бити управник позоришта. У неким срећним временима била је част заузети то место. Овде се, међутим, тога прихвата само онај страдалник кога је притисла велика нужда или кога су „удомили“ вечити политичари и „значајни културни прегаоци“.

            Али ако и заборавимо да се у Крушевцу опрема луксузно позориште и то да се просипа велики новац, не можемо заборавити наше насушне провинцијске лудости које трају већ више десетлећа. У Крушевцу, на пример, никад није гостовала опера – није било сале. А онда се неко досетио да се усред круга хемијске индустрије „Милоје Закић“ изгради та велика сала и тзв. Дом културе. Утрошен је и ту још једном велики новац и сад можете замислити лепо удешени свет који, поред фабричког портира, са страхопоштовањем, улази у  гарави фабрички круг да гледа позоришну представу или оперу. Уосталом, зашто се и та фина господа не би подсетила на идиличне соц. реалистичке слике из времена Максима Горког? Узгред речено, та сала је на самом крају града, па тамо углавном не долазе ни грађани ни радници, сем ако не морају или жарко не желе.

            Леђа радника платила су још једну тзв. промашену инвестицију, још једну провинцијску лудост. Али , за тај подвиг неко је можда награђен, неко одликован, а неко је политички аванзовао. У енциклопедији провинцијске глупости укњижена је још једна „радна победа“. Али то је већ посебна прича – њу ћемо оставити за нека боља времена. Подвига ће још бити – културњаци су све писменији, а и позориште напредује полако али сигурно.

                                             Демократија, нова серија, год. II, 12. април, 1991, стр. 20.

  

ИЗВОЗ ФОЛКЛОРА

           

Готово да смо протеклих година  били навикли да у домаћој и страној штампи читамо вести како Монд или Тајмс хвале српске сликаре. Није необично да Јапанци читају Павића, а о југофудбалу да и не говоримо – ту смо већ били традиционални „извозник“ (бруталне) културе . Све у свему, ако изузмемо садашње санкције, свет нас је видео у прилично ружичастом светлу. Али, ако нас они тамо каткад и попљују ( као ових дана, рецимо) , знамо и да ћутимо као мало ко. Прећутимо и оно да смо Балканци или Византијци  (чудне ли погрде!), прикријемо и многе друге зле речи те западне критике.

            У тексту који следи усуђујем се да предухитрим тамошње критичаре, и да, колико могу, самокритички проговорим, о нашој рудиментарној  и атавистичкој свести, племенским обичајима и повременој урођеничкој грабежљивости у стилу: узми све што је сјајно.

                                                  Пољски пример

        

Пре неколико година, некако напречац и изнебуха, договорена је сарадња између крушевачког часописа Синтеза и познатог варшавског часописа Поезија. Пројекат се састојао у томе што ће се најпре код нас објавити избор пољских песника, а након тога у Пољској избор наших, српских песника. Наравно, подразумевало се  да ће и једна и друга страна изабрати оно, и само оно, што је највредније. То је било у интересу литературе (поезије) и националне културе. И, као што се може претпоставити, Пољаци су били бржи. Направљен је  коректан избор, урађен је коректан превод Бисерке Рајчић и све је то објављено у крушевачком часопису. По нашем добром обичају, ударили смо одмах на сва звона како,ето, ми сарађујемо са једним европским часописом огромног тиража[4] и како смо и сами велики пошто смо у друштву великих.

            Пољаци су, разуме се, очекивали наш избор. Због „усаглашавања“ , чекали су нешто дуже но што дозвољавају правила доброг укуса, али дочекали су. Уредници су некако, помоћу штапа и канапа сочинили избор и хитно, у пакету упутили Поезији . А ево и како је изгледао тај њихов избор.

            Поред великих српских песника, чија су имена одавно у уџбеницима и енциклопедијама, они су, не трепнувши, прикачили повећу групу крушевачких завичајаца. Што да не, рећи ће неко, и они су песници, и то песници из некадашње престонице. Но, да се одмах не схвати да је аутор против завичајних стихотвораца. Можда међу њима има и заиста вредних песника, али авај, у том избору нашли су се и они који су последње књиге објавили још пре четврт века, а перо одавно бацили у трње. Ето, такви лирски анахронизми, по благослову наших уредника, представљаће у Пољској српску поезију.

            Не можемо а да не приметимо да су састављачи ове антологије , вођени својим слепим локалпатриотизмом, пропустили прилику да Пољацима први представе једну сјајну генерацију млађих српских песника. Као да им није засметало што ће ти Пољаци, који о поезији знају много више но што смо мислили, српску поезију видети у светлу литерарне наиве педесетих.

            Пре извесног времена Политика је објавила да је шведски књижевник руминског порекла Јон Милош објавио  антологију савремене српске прозе. Била је то једна од многих књига чији је задатак био да у Шведској афирмише српску литературу која и у другим земљама севера постаје све познатија. Стајао је тамо у напису и списак срећника чије су се  приче нашле између сјајних корица ове антологије. Сећам се , био је тамо Мирко Ковач, покојни Данило Киш,а ,ако се не варам, и Драгослав Михаиловић. Приређивач се, изгледа, као наше горе лист, по нашем принципу регионалног, можда и националног, трудио да заступи све „структуре“ па се тамо нашао и извесни Драгомир Лазић.

            Не знам шта ће ово име значити познаваоцима савремене српске прозе, али је сигурно да с мерилима приређивача нешто није било уреду. Оно што још више зачуђује јесте да је приређивач Јон Милош, од толико расних српских приповедача, које је објављивао и чувени Галимар , нашао да исхвали поменутог Лазића. Ако је и од Милоша, много је. Јадни Киш и Михаиловић, шта би рекли кад се испред њих нађе аутор који и ове 1993. пише соцреалистичке приче о куририма, комесарима, заседама и бункерима прошлог рата. (Бар се то може прочитати у оним књижицама које сваке године, у оквиру завичајног кола, објављује крушевачка Багдала ). Како ли ће у рецепцији шведског читаоца зазвучати овај анахронизам? Али да би се правилно схватило оно што следи, подсетио бих на извесне констатације критичара Павла Зорића из књиге Свеци и ђаволи . Зорић тамо тврди да „ многи од оних који нису имали дара, поседовали су власт па су себи давали публицитет који не стоји ни у каквој сразмери с вредношћу њиховог дела“. Нема сумње, Зорић је сасвим добро запазио сегмент наше трговачке свакидашњице.

              

Домаћину с љубављу

            А ситуација с поменутим Лазићем стаји овако:

            Лазић заиста није крив што је тај шведски, румунски или српски Јон Милош долутао једног октобра[5] до Багдале , одржао књижевно вече, објавио књигу и мало се погостио о државном трошку. Ко би у Крушевцу, ако Милош неће ! Али и Милош је на висини чојства и јунаштва, и као прави еуропејац и интелектуалац понудио је реванш, једну антологијицу. Шта је то за богату Шведску!? И, тако, миц по миц, ту се нађе место и за Багдалиног уредника  који уређује још од ослобођења. Ту је он и објавио све своје књиге. Сам писао, сам рецензирао, сам објављивао – без ичије помоћи и, ето,  на прагу седме деценије догура он некако и до Нобелове домовине.

            Ни Швеђани нису невини, ако помисле да је  Лазић бољи од Киша. Можда је и новинар крив, што је насео српско-шведској ујдурми. Ово је време кад све може бити СВЕ, кад су свакаква чуда могућа. Не рече ли мудри Пекић да је ово време беснила, али и време чуда. Нека буде, сви смо ми писци, само нам је распоред речи другачији (напомену Павић). А то је ситница, зар не?

                                           НИН,  бр. 2205, 2. IV 1993.

ПРЕПОРОД КОЈИ СЕ НИЈЕ ДОГОДИО

Или судбина једног писма без одговора

            Текст који следи је одговор на писмо  начелника за друштвене делатности Општине Крушевац Радована Томашевића. Писмо је упућено свим познатијим Крушевљанима који су у својим областима признати као стручњаци, научници или уметници с намером да се  активно укључе у будући  пројекат научне, културне и просветне обнове града.

                        Поштовани,

            Ваше писмо ме је истински обрадовало и забринуло. Обрадовало ме је јер је ово ваљда први пут да се неко за мишљење и савет обраћа интелектуалној и научној елити  (опростите ми за нескромност) , бар би тако било по титулама, школској спреми и друштвеним признањима, а забринуло јер ми се поставља озбиљан и тежак задатак о коме се не може говорити без емоција и „крупних„ речи.

            Желео бих да на почетку кажем да код нас Срба наука и политика нису увек биле у сагласју. Политика се темељи на законима подаништва, подобности и правоверности, а наука на природним законима дијалектике, то ће рећи логике и истине. То је засигурно и разлог што смо као народ често били на странпутицама , што су нам тзв. програми развоја пропадали, најбољи стручњаци одлазили. Хтели–не хтели, морали би се овом приликом сетити Платонове Државе и оне чињенице да он тврди да државом треба да управљају најумнији. Поједностављено, преведено на језик практичне државе нашег доба то би значило стручњаци, људи високих моралних квалитета, а пре свега, патриоте. О томе да ли је код нас било тако ( и да ли је данас тако) остављам времену будућем на просуђивање.

            Наш град је град јаке индустрије која је више деценија имала узлазну путању. За то су вероватно заслужни они који су ту индустрију водили и воде. ( О томе колико тој индустрији екслузивитет обезбеђује прљава технологија и опасна хемија, остављам такође стручњацима да процене.) Таква средина, релативно богата, логично, могла је бити погодно тло и за науку, образовање и културу у најширем смислу. Истини за вољу Крушевац као стара српска престоница за савезника имала је и традицију.Због те традиције име нашег града у многим срединама изговарано је са уважавањем.

            Шездесете и седамдесете године ( бар тако многи мисле) донеле су култури, науци и образовању видан напредак. Крушевац је имао неколико средњих и виших школа, добру градску библиотеку, музеј, галерију, издавачку кућу, једну велику манифестацију итд. Осамдесетих година, међутим, осетила се видна стагнација у свим областима а нарочито на пољу културе и образовања. Није место ( а није ни потребно) да проналазимо кривце и узроке. Уместо тога направимо само нека корисна поређења.

            Дојучерашња варошица Чачак на плану образовања је већ давно постао универзитетски центар. На плану издаваштва дојучерашња варошица Горњи Милановац је у засенак бацио славну Багдалу. Трстеник, Краљево па чак и Деспотовац , својим осмишљеним манифестацијама, представљају се као градови уметности и културе.

            Шта је са нама и шта нам ваља чинити ? Пођимо најбоље неким редом.

           

            Образовање

            Чини се да од свих образовних институција у нашем граду једино Крушевачка гимназија задовољава педагошке стандарде и критеријуме. Но, и Гимназији недостају  спортска дворана, боља библиотека и модерна учила. Све остале средње школе раде у крајње забрињавајућим условима. Три више школе раде такође у неодговарајућим условима и без одговарајућег кадра. Новца верујем немамо, кадрове имамо, али су они негде на „привренменом раду“ (наша омиљена синтагма!) бар по неким мојим досадашњим сазнањима Крушевац ништа није учинио да свој научни кадар задржи, каo и наша земља у целини.

            Култура

            Крушевац данас има добро позориште, али не и добру (праву ) концертну дворану. Опера никад није гостовала у Крушевцу. Својевремно сам указивао као члан некакве комисије за изградњу једне такве дворане, да је у кругу индустрије Trayal промашена инвестиција. (Изгледа да нисам погрешио). Да је концертна дворана изграђена у пределу Костурнице (тако је комисија предлагала) Крушевац би по њој био познат. За утеху , концерте данас слушамо у Хали спортова а она у кругу Trayala служи за радничке зборове.

            Крушевачка библиотека већ годинама ради у неодговарајућим условима, без депоа и пратећих просторија. Својевремено сам такође указивао да Крушевац заслужује да има зграду библиотеке, као што је имају сви већи градови. Предлагао сам да је по месту, изгледу и архитектури за то најбоља садашња зграда Народног универзитета. Нека  ово и даље остане мој предлог. (...)

           

Издаваштво

            Сем издавачке куће Багдала Крушевац има више регистрованих издавача којима је издаваштво нека врста допунске делатности. Пре неколико година Политика је објавила податак да  Крушевац има 14 издавача. Оволики број издавача без стручног кадра продукује књиге и публикације често испод сваког нивоа. Средства се разливају на финансирање сумњивих вредности, а и сама издавачка кућа Багдала ради без одговарајућег стручног кадра. Књиге се не лекторишу или то раде приучени лектори. Кад сам својевремено , радећи на једном пројекту, ишчитавао Багдалину послератну продукцију нашао сам море језичких, стилских, материјалних и кореткторских грешака.

            Багдалина продукција је све сиромашнија, а у Крушевцу се у току године објави много књига.[6] Уколико желимо добру издавачку кућу, онда морамо знати да су њој потребни млади, способни уредници, лектор, технички уредник , дизајнер и добра маркетиншка служба.

            Периодика је много осетљивија од издаваштва. Она захтева способног и стручног уредника који прати књижевне новине и редакцију која има слуха за добар текст. Часопис Багдала, међутим, више од три деценије није мењао уредника[7]. (Податак за Гиниса  а непознат ни у историји југословенске књижевности!)

            Манифестациона култура

            Постоје бројне манифестације у Србији које су утемељене на завичајној традицији и самобитности појединих крајева. То су манифестације које имају душу јер имају смисла. Ево неких : Змајеве дечије  игре у Новом саду, Јефимијини дани у Трстенику, Мермер и звуци у Аранђеловцу , Дани комедије у јагодини, Сабор трубача у Гучи. (Наводимо  намерно разнородне). Све оне, дакле, имају неки завичајни традиционални префикс. Све имају смисла. Наравно , рећи ће неко, и Крушевац има своју манифестацију Свечаности слободе. Има, али она некако годинама стоји неосмишљена, размакнута између чина отварања који има националну и завичајну орнаментику и оних позоришних представа на Слободишту које се везују за античку традицију и пучки театар. Ваљало би можда утврдити ону слободарску, косовску, видовданску нит. Зашто не бисмо испред Лазарице организовали велики слободарски песнички сабор а да се притом најбољем песнику додељује косовски божур или нешто слично.

            Има ли смисла да се у Крушевцу одржава фестивал хумора и сатире а да су Крушевац у монографији фестивала означава престоницом смеха. То Крушевац није био нити ће бити. Крушевац је престоница српског достојанства.  А престоница смеха нека остане Шабац (Чивијада) , Јагодина (Ћуранијада), Крушевац не. И тај трофеј златна кацига . Какво неосећање сопственог језика!! Реч кацига тако неспретно н несрећно звучи!

            У Крушевцу постоји Књижевно-филозофска школа, али постоји и филозофска школа Феликс ромулијана. Ко је кога копирао? У Багдали се додељује Багдалин прстен, а у Београду Добричин прстен. Чему оваква неинвентивност и опонашање. Зар смо толико духом осиромашили да баш ништа ново не умемо смислити?

            На Багдали (брду и парку) који је синоним града, нека врста нашег Парнаса, не догађа се ништа сем првомајског уранка, изложбе паса и средњошколског кроса. У првом издању монографије града нема ниједне слике Багдале. Предложио сам недавно на Матићевим данима  у Ћуприји  да се на Багдали засади онај Матићев посечени храст и да се поводом те манифестације одржава једна омладинска поетска свечаност.

            О споменицима и улицама

            За Французе и Енглезе, рецимо, постоје одређене светиње које се ничим не смеју повредити. Те светиње су споменици, старе зграде, реке, шуме, књиге, национална имена, језик итд. Ми се према својим светињама односимо немарно. Готово ми је невероватно звучало кад је насеље Лазарица применовано у Уједињене нације а улице добиле имена белосветских политичара и функционера који су за Србе учинили онолико колико и неки индијански поглавица. Тик уз Лазарицу и стару кулу никао је некакав безлични споменик мира. Зар је , после свега што се Србима десило потребно подизање споменика Уједињеним нацијама!? И  зар баш ту , на том светом месту? Бојим се да ће се наши потомци питати јесмо ли све то чинили здраве памети. (...)

            Ето, то су нека моја фрагментарна размишљања , примедбе и предлози. Молим да их схватите као мој искрени напор да, у складу са својим знањем и могућностима, помогнем свом граду. Понекад се, нажалост, о таквим стварима  не може говорити без горчине у души, па Вас молим да ми опростите за понеку прејаку реч. Ја је нисам изговорио зарад личне користи (јер ништа не очекујем) већ за добробит овог града и оних младих генерација које сам скоро две деценије васпитавао у овом граду.

НАКНАДНА БЕЛЕШКА

Пошто су општинске власти вероватно добиле већи број  „неповољних“ писама, на њих нико никада није одговорио а и обећани зборник није одштампан. Иако правила доброг укуса налажу да се позванима да објашњење шта је са њиховим текстовима, то објашњење нико није дао. Копију овог писма упутио сам и првом опозиционом председнику Сави Попадићу, али и он ,изгледа, није био заинтересован да се тим проблемима оптерећује.

  

СУРОГАТ  ПИСЦА

Како га препознати и избећи

           

Колико је тек срећније у лудости моје пискарало!Чим му нешто дође под перо (...) одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер добро зна да ће му ако напише какве будалаштине, одобравати велики број људи, што ће рећи : сви лудаци и незналице. Па шта је с тим што га презире оно нешто учењака ?

            Еразмо Ротердамски, Похвала лудости

            Вероватно да још нико није поуздано утврдио да ли су скрибомани и пискарала бројнији од шкрабала и мазала или да ли су дилетанти (некадашњи уобичајени назив за глумца, данас пејоратив), бројнији од самозваних композитора. Једно је, међутим, сигурно: сва познатија занимања имају своје сурогате, тако правницима конкуришу „дрвени адвокати“, лекарима надрилекари, пророцима лажни пророци, певачицама певаљке.

            А како изгледа сурогат писца, како га препознати и избећи ?

            Скрибоман је поникао најчешће у крилу пионирске организације. Био је запажен већ у млађим разредима соновне школе по томе што с здушно трудио да заузме место председника ОЗ. У најгорим случајевима, место секретара или евидентичара за хигијену. Такво место га је касније, природно, управљало ка омладинској организацији одакле је већ, чим обрије прву маховину испод носа, могао постати командант радне акције (ОРА).[8] Тамо би се опет истицао у сваком погледу, а понекад и по томе што би у својој канцеларији ошамарио неког веома дрчног јуношу који је кидисао на најближе другарице. По правилу, опет, по повратку са ОРА,  постајао је активиста месног одбора ССРН итд, итд.

            Школа му обично није нарочито ишла, мада је уз помоћ другова, некако матурирао. После је брзо долазио до посла у МЗ или ОК СК[9] или у некој сличној институцији чије се име тако лепо и јасно могло скраћивати. После неке ТВ емисије о Максиму Горком, рецимо, осетио је чудну топлину око срца и неизоставно решио да постане писац, односно пробуђени део народа.

            Он никад није почињао љубавним песмама или, не дај боже, религиозним. Његов почетак је био везан за родољубиву песму и оду. Неке креатуре су, међутим, почињале песмама за децу. Како? Па, ето тако, примете у доколици, док решавају укрштене речи, да се најбоље римују МАЧКА, ТАЧКА и ЧАЧКА или МИША и НИША или КОЗА – БОЗА, или чак још лепше, ТОЗА. И тако, стихић по стихић, песмица по песмицу и дођу они богме до књижице. Одебља рукопишчић, што оно кажу неки. Али то није било каква књижица. (Имају они укуса.) Долази у обзир само она са дебелим сјајним корицама или , ако то не може, онда бар она са златним словима.

            И тако, распитујући се свукуд како се то праве књиге и где се налази најближа фабрика књига, добар број њих одмах дочује да је за књигу потребно имати тзв. рецензенте. Рецензент, кажу им обавештени мора да буде ИМЕ (!) и све је боље што их је више. Они ту дођу као жиранти. Ти исти другови им  после кажу да се рецензент може купити. Јевтинији су, наравно, они старији, онемоћали и ислужени.  Они млађи се више плаћају јер су млади, безобразни и дрчни и сујетни. Старијег можеш добити  и за чашицу две за шанком, млађег једва за ручак и подводачину.

            И опет тако наша креатура крене у свет да прибави бар три рецензента. Али још увек смо далеко од фабрике књига! Сазна још идући светом да је за књигу, поред рецензента, потребан и спонзор. Е, како то мудро и учено звучи, помисли тај мислећи створ: РЕЦЕНЗЕНТ и СПОНЗОР! Само нас још корак дели од писца.

            И нађе се спонзор, миц по миц, објасни му се шта је то поезија и он то схвати, и онда сав блажен, одреши кесу за нову књигу и новог писца који ће бити пробуђени део народа.

            И ето, близу смо крају: Будући писац, пре но што се упути у фабрику књига, припреми рукопис,, понесе и лепу насмејану фотографију из млађих дана на којој се не види садашња ћела или покоја философска бора. Пожељно је да на тој фотографији буде са цигаром у зубима или са  књигом у руци. Сложи и накити КРАЋУ БИОГРАФИЈУ  (без библиографије) где обавезно нагласи да се писањем бави још од основне школе, да је био члан одговарајућих секција и да га је учитељица више пута похваљивала.

            Књига се уз помоћ кесе ( не читај касе) објави обавезно у 1500 до 2000 примерака. Води се рачуна притом да за сваку основну школу у завичају буде бар по 50 примерака. Шта би ти ђаци иначе читали на часовима лектире него те песмице у којима је тако зналачки уримовано како је МАЧКА ОТИШЛА ДО ЧАЧКА и како ју је притом срео МИША ИЗ НИША или ТОЗА ИЗ ПУТНИЧКОГ ВОЗА.

            Подигну они онда журно пакете свога дела и онда започну припреме за промоцију. (Тако се то каже.) За такву свечану прилику изнајме салу дома културе или позоришта, доведу рецензенте, позову реципијенте, децу из музичке школе са егзотичним удараљкама, градски оркестар ( у недостатку таквог, ватрогасни дувачки оркестар) попну се потом на позорницу, наместе блажен осмех и пажљиво одслушају своје  рецензенте, глумце, певаче, декламаторе и свираче.

            На књижевној вечери (са вечером) раскомоте се и поднапију и с рецензентима пређу на ТИ. Ту, наравно, разраде стратешки пројекат КАКО ИЗДАТИ САБРАНА ДЕЛА  или макар ИЗАБРАНА. Са рецензентима, уз чашицу више договоре и будуће учлањење у УК (код нас познатије као Француска 7) пошто им још једна чланска књижица не би сметала, поготову ако је њихове омиљене боје.

            Од тог тренутка сурогат креће у напад на школе. Ваља пакете, носи закључнице, уговоре, показује имена рецензената, своју чланску карту, исечке из локалних новина, инсерте из тв презентација. А кад и то заврши обавезно инсистира да се његове песме нађу у рециталима поводом дана школе или ослобођења града.

            И тек кад многи помисле да се  таква прича може завршити хепиендом, креатура креће у нове књижевне окршаје.

                                         НИН, бр. 259, 12. X  2000, стр. 41.

ОЗБИЉНО ПАКОВАЊЕ

           

Недавно је Просветни преглед да је на седници Просветног савета од 25. јуна 1985. године „сходно Закону о сталном стручном усавршавању наставног и васпитног особља“, донета одлука о именовању 86 наставника у звање (просветног) педагошког саветника. Наизглед ништа необично. Реч је сигурно о људима који су радом и понашањем и, коначно, полагањем испита, стекли звање саветника. Њих очекују основне и дредње школе и заводи за унапређење васпитања и образовања. Све је по закону и протоколу.

            Ипак, нешто не може да умакне оку пажљивог читаоца. Из текста јасно сазнајемо да је Чачак у једном дану добио 12 просветних саветника, а Крагујевац 7. Два већа града моћи ће одмах да отворе два нова педагошка завода. Па, није ли то заиста много! И Крагујевац и Чачак имају своје заводе са најмање тридесетак саветника. Можемо се овде запитати шта је то што људе привлачи саветничком звању. Судећи по ономе што се у Крушевцу могло видети, то је благонаклоност комисија.

            Многи сигурно не знају да комисије ревносно крстаре диљем Србије ( тако је доскора било) „организују“ испите, испитују кандидате, а потом се малчице и почасте, како наш добри обичај налаже. Кандидати после пишу своје завршне радове, често до десет – петнаест страница, кориче их тврдо, са обавезним златотиском. И опет је задовољство обострано: наука ће изгледати озбиљно у озбиљном паковању, а професори ће веровати да су се одужили друштву и науци. Диплома или потврда која стигне омогућиће новопеченом саветнику да обилази часове својих колега и , богме, саветује. На страну што ће неки од тих колега бити далеко стручнији и далеко способнији итд. Ипак, они се  нису снашли, они нису саветници, већ он, сналажљив човек нашег времена.

            Лепо је заиста да се у уводу поменутог текста аутор позива на Закон о сталном стручном усавршавању наставника. Само није лепо што и он, а и други данас све више запостављају један , од давнине признат начин стручног усавршавања. То стручно усавршавање, да подсетим, одвија се на факултетима, а ми га зовемо постдипломско студирање и докторат наука. ( Морам овде искрено признати да данас, на жалост , има и свакаквог магистрирања и докторирања.)

            Нема сумње да данас ниједне новине нису објавиле списак људи који су докторирали и магистрирали, иако је то мукотрпан рад вишегодишњи рад. Такво усавршавање као да није подобно. О њега зазиру и заводи и школе и неке високошколске установе. Реизбори у вишим школама (бар је тако у Крушевцу)  одавно су шарена лажа. Систем негативног вредновања правило је понашања на вишим школама, а и друштво га у целини прихвата, без осуде. Опет је реч о „сналажљивим људима“.

            Многе општине у Србији одвано су укинуле комисије за стицање звања полуквалификованог или квалификованог занатлије. Наш Просветни савет, нажалост, још увек потрже такве комисије за стицање звања саветника. Кратковидо и нимало похвално. Ипак, просветни саветник и даље ради за добро науке и просвете. Доћи ће ваљда и то време кад ћемо имати више саветника  него наставника. Зато, сачекајмо тај срећни час.

                                           Просветни преглед, бр. 1531/38, 6. дец. 1985.

P.S. Кад сам пре десетак година, у време министровања  „чувеног“ министра Гаше Кнежевића , већ као професор Учитељског факултета, срео на улици једну од својих најслабјих студенткиња, она ми се похвалила да је постала педагошки саветник. И нагласила је , са потписом министра. Гледала ме је важно и пркосно као да је хтела да каже : Е, мој профо, шта ће ми знање кад имам звање. И ја сам помислио, одлазећи, ево, опет се понављачи свете школи.

НАКНАДНО ПРОЧИТАНО

            У Политикином додатку Култура и уметност под насловом Толеранција и искључивост Душко Бабић је записао:

            „У последњих неколико година, у склопу започете реформе школства, као печурке после кише ничу различите организације и групе за едуковање наставника и ученика за изазове новог времена и нове школе. Организују се семинари и радионице на којима се полазници обучавају активном слушању, мирном превладавању контакта, прихватању различитости, ослобађању од ауторитета и разним другим „социјалним вештинама“ заснованим на принципима толеранције.

            Предавачи су најчешће потпуни анонимуси, без иједног објављеног рада, који су потребна знања стекли на курсевима у трајању од неколико месеци. Ево, рецимо, како себе титулира један од тих инструктора-предавача: „ социјални педагог, тренер из области мировног образовања и психодрамски терапеут“.  Да се човек уплаши од толиког знања и способности: и педагог и тренер и терапеут , па још специјални , психодрамски и мировнообразовни. По завршетку семинара учесници добијају сертификате и, наравно, сва потребна знања којима ће касније тренирати и оплемењивати будуће генерације. Са тим папиром и са таквим знањем наставник је сигуран да је оспособљен да се укључи у савремену школу и да превазиђе старински, ауторитарни приступ образовању“.

СТРУЧНИ ИСПИТ У ПРОЦЕПУ ПРОПИСА И РЕФОРМИ

Већ две године стручни испити за наставнике и професоре у Србији  стоје у процепу прописа и реформи. Све је почело оног тренутка кад је  Министарство просвете декретом тај посао одузело матичним факултетима и катедрама, уз обећања да ће то  организовати квалитетније, ефикасније и брже. Након те одлуке, међутим, уследило је једно готово двогодишње чекање и премишљање. А за све то време у Србији се свакодневно  повећавао број професора приправника. Нико тачно не зна колико је таквих (млађих и старијих) приправника, али би се лако могло израчунати ако би се годишњи број дипломираних (запослених) помножио са бројем наставничких  факултета и студијских група у Србији. Но, могло би се до податка доћи и на другачији начин: у два испитна рока само је на студијским групама за српски језик и књижевност  испит пријављивало најмање четрдесет кандидата. Ако код нас постоји пет факултета са истим студијским групама то ће рећи да је сваке године стручни испит полагало 200 кандидата, а то опет значи да у овом тренутку  око 500 професора српског језика и књижевности чека на  полагање стручног испита. Неко из Министарства је све то добро знао а знао је да новац од полагања  испита може преусмерити у џепове својих људи. Одлучено је да се све  полаже у Београду  а делови испита у самом Министарству. (Београд је вазда и био та незасита аждаја.) Ипак , тај неко се  мало преварио у рачуници. Тешко да сви ти људи у, прописима предвиђеном року, могу да прођу кроз уска врата Министарства. Такође је посве јасно да би за тридест пет недеља у којима би се ефективно обављао стручни испит по пет часова дневно испит могло да положи 175 кандидата. Дакле, кандидат који је пријавио испит у овом тренутку на ред би дошао за две године, а тај професор ( испитивач) би се морао бавити само пословима испитивања и слушања часова. Све то знали су људи из неког ранијег министарства. У њихово време тај посао је био поверен матичним факултетима и одговарајућим катедрама. Али, нечији апетити су данас ,ето, постали већи од „стомака“. Па добро, кад је већ тако, онда би им ваљало поверити још један нови посао. Многи не знају да наставници „матерњег“ језика у школама у Медвеђи, Прешеву и Бујановцу већ десетак, а можда и више година, раде без стручног испита и да за њих таква обавеза  у овој правној држави не постоји. Елем, пошто смо постали правна држава ,ево господо из министарства, још једног посла.  И немојте га више нудити факултетима, нека Београд и министарство обаве и тај посао и узму и тај новац.[10]

            О стручном аспекту стручног испита овога пута и да не говоримо. Струка је на удару још од времена бившег министра Гаше Кнежевића. Послове струке и методичара преузели су још онда психолози и по који педагог. Ни данас се без њих не може , они се петљају и у струку  и методику иако од тога баш ништа не знају. Не знамо откуд таква нетрпељивост према људима са универзитета који су доказани стручњаци и иза којих често стоји вишедеценијско искуство.  Невероватно је такође да кандидати највише падају на тзв. „педагошким ситуацијама“. А педагошке ситуације су заправо психолошке „игрице“ у стилу шта ћете радити ако дођете на час и видите да вам је половина одељења у алкохолисаном стању или : шта ћете радити ако вам неко за време часа стално отвара врата и омета час. И, ето, ако се ту погреши (по њиховој „научној“ процени ) ништа не вреди све досадашње знање ни добар час. Тога никад није било нити може бити. Разумљиво је зато да неки професори са Филолошког факултета из Београда нису ни желели да учествују у таквом полагању стручног испита.             

                             Политика, 16. дец. 2006,стр. 11.

НЕКО ВАМ ЈЕ ПОДМЕТНУО

                                Српска политика и албанско питање

            У јеку разговора о коначном статусу Косова и Метохије готово пророчки звуче речи које је познати француски писац, филозоф и политичар Андре Малро изрекао пре више од четврт века. Зачуђујућа је тачност Малроових предвиђања и суптилних анализа међуетничких односа на Балкану.

            Малро се сасвим случајно заинтересовао за нашу историју, политику и културу. Судбинска спона био је текст о његовом роману Краљевски пут који је још давне 1931. године написала Исидора Секулић, а потом српско издање њгових Метаморфоза.  У часопису Revue des etudes Slaves, Paris, 1984. Живорад Стојковић објавио је делове свог интервјуа са Малроом. За ову прилику издвајамо само оне значајније делове:

            „Нешто се догађа у вашој земљи не баш најбоље, колико видим. Најгласнији досад  нису увек и најнезадовољнији. Јер, главна вам је опасност од Албанаца. Пазите шта вам кажем! Оданде ван може доћи најгоре. Све су комбинације са Албанијом и око ње могуће. Она је искључива, изолована, али је, нека вас то не чуди, тренутно најнеразвијенија  земља, и од вас и од Грка. На њу рачуна и источни и западни блок, али Албанци којима све треба, одржавају се без ичега. По коју цену?  - то ортодоксни комунизам, уосталом не пита. Знате, тиранија Тиране (ето!) није оригинална али је ипак изузетна.

            Чини ми се да је данашња Албанија смишљени апсурд и то збуњује, верујте. Ту насилну гордост у сиромаштву неће корумпирати ни далеко боље стање његових сународника у вашој земљи. Изненађен сам да ви у Југославији ништа не схватате. Па знате ли ви да једина отворена граница у Европи она између Албаније и Југославије? То је лудост! Између држава које имају најгоре суседске односе на континенту, сједне територије на другу, с једне територије на другу циркулишу као да нема границе. Немојте ми рећи да је то зато што је ваша земља толико еманципована. Не! Ваша земља има једну националну политику која се игра са државом. Национална осећања и односе у једној земљи треба свести на припадност каква је конфесионална, на пример.

            А ви , однекуд узимате за озбиљно оно што је код хиперцентралистичких Совјета само формално, савез република. Своју хетеронационалну државу схватили сте  дословно као вишенационалну, а куд то води ? Све су европске државе у основи централистичке, сем Југославије. Да ли вам то нешто казује? Држављанство (citoyennete)  може да замени националност у једној држави, а да не угрози једно иначе веома вредно људско осећање, какво је национално.

            Ја имам много симпатија за вашу земљу, дивио сам се Србији у Великом рату, импонирала ми је органиазција и снага вашег отпора у овом рату, а и предратну Југославију  као монархију упамптио сам по одупирању фашизму, својим непристајањем да буде савезник Осовине. По цену рата! Историјским сматрам и ваш сукоб са Стаљином  1948. године, али како издржати тај изазов независности ако нисте јака, јединствена земља? Ако већ нису, онда ваши национализми могу бити манипулисани,   провоцирани, смишљени да вас учине ломљивим. Најмања земља Албанија већ се тиме користи и то, бојим се, кобно. Шта тек остаје за веће и највеће силе које се свуда, у свакој земљи, у све уплићу?

            (Упитао ме је где је Грачаница на карти, прим. Приређивача. Готово да је узвикнуо) „То је Албанија...! Али, ја вам кажем , видећете! (...) Ви нисте при себи, дозволили сте и свом народу и Албанцима да се тамо створи пакао. Неко вам је подметнуо, сигурно, али све зло није у томе. Треба да погледате у очи трагедији која вам се приближава (...) Ја вашој земљи желим све најбоље, али га не видим, јер ми нисте јасни (...) Да је Косово само земља ваше историје, то не би било најосновније, али оно је у срцу ваше културе, а култура, кад је највредније што имаш, никад није прошлост“.

            Чини нам се да је после свега реченог сваки коментар сувишан. Српски политичари прошлог века нису умели да читају ни да слушају поруке мудрих. Уздали су се у сопствено искуство и сопствену мудрост. Резултат је видљив.

                                        Политика, Додатак култура, уметност, наука 2006,стр. 11.

АМЕРИЧКИ ФИЛМ КАО САВРЕМЕНИ ПЕДАГОШКИ УЗОР

           

Сматра се да је инвазија америчке културе на стари континент започела посредством филма а наставила се извозом бројних продуката  културе; у области музике највише извозом џеза и кантрија, у књижевности тзв. петпарачком литературом, а у спорту, вероватно, највише боксом.

            Одушевљење које је започело аркадијом гласовитог филма Бал на води преточено је у грозничаву потребу за улепшавањем стварности и рецептима за пут у високо друштво и лако богаћење. Младе генерације педесетих и шездесетих (углавном ученичке популације) одушеваљавале су се  вестерн филмовима у којима су нештедимице правду делили Џон Вејн и Гари Купер преобраћени у ликове добрих сенатора или неустрашивих шерифа. Разуме се , изгредници и лоши момци били су углавном тзв. обојени , у свим нијансама.    

            Најнеобразованији слојеви радничких квартова, пак, везу са далеким континентом  „добрих и лоших момака“ остварили су посредством бокса ( некадашње песничање надничара, фармера и сиромашних црнаца). Да би инвазија једне нове културе била потпуна и свеобухватна тј. да би у своју ступицу намамила најмлађе, највећа заслуга припада Волту Дизнију који је „смислио“ цртани филм и плејаду кљунатих и репатих јунака. И у овом случају конзументи су били деца предшколског  и школског узраста.

            Надменост и аристократска самодовољност старе европске културе, разуме се, није годила добром делу новорођене радничке класе једног огромног простора који је својевремено у тадашњој подели света, означен као источни блок. Нечим је, дакле, требало задовољити културне потребе тих широких маса а то, наравно, није било лако ни једноставно. О својевременим мукама нових кутурних аниматора најречитије нам говори наш Бранко Ћопић ликом незаобилазног Пепа Бандића кога ново време присиљава да чита досадне књиге, гледа оперу или неразумљиве позоришне представе.

            Новорођено америчко  потрошачко друштво вођено трустом светских мозгова, понудило је, релативно брзо  „хлеба и циркуса“ за све. Сурогати уметности „пепарачки романи“, јевтини вестерни, колор фотографије са сладуњавим мотивима Нијагаре, касније сапунске опере, али и џинс, одећа сточара и штал-мајстора, преплавили су Европу и безобразно се увлачили у свачији дом. Принцип практичности, употребљивости и јевтиноће постали су преко ноћи омиљено гесло Европљана. Употреби, искористи , баци и заборави – то је била девиза која, као да је одштампана на сваком производу те културе. Ипак, најперфидније од свега у  свакодневни живот човека увлачио се филм, а права завршница те агресије извршена је појавом телевизије. Сладуњаве серије попут Дугог топлог лета или Градића Пејтона рађале су нове јунаке, претке данашњих латиноамеричких оличених у лику Есмералде и Касандре. Бен Квик је том културном инвазијом преко ноћи постао српски национални јунак, а да је то заиста тачно, сведочи нам и незаобилазна народна песма која  у том смислу такође прави драматични заокрет па, уместо једрог и црнокосог момка, на српску фолклорну сцену уводи једног робустног плавотана.

            Иако је већ одавно познато да свакаква уопштавања не воде добрим закључцима, не могу а да не констатујем да нема ничег испразнијег од америчког филма или америчке ТВ серије. Наравно, ово је само условно моја теза јер је и гласовити Реј Андерсон такође запазио да „амерички филмови  последњих година изгледају када петком увече вртите двадесетак телевизијских канала као да  је свуда исти програм. Стално се чини да гледате исти филм. И то је јeдан од разлога што не правим филмове у америчком стилу“. И наш нобеловац Иво Андрић, говорећи својевремено  о америчком (цртаном) филму, цитира Монтерлана који је, не кријући згражање, записао: „Амерички филм – хоћете ли да повратим вечеру!“. И сам Андрић је у сличном тону записао: „Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У сваком од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном , већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички много су бољи пољски, чешки и руски филмови“.

            У чему се огледа испразност америчког филма?

            Нема сумње да све оно што можемо рећи за петпарачки роман, то би се, без остатка, могло пренети на добар део америчких филмова. У најкраћем, портрет тог филма изгледао би овако:

            Главни актери: пљачкаши, гангстери, препродавци дроге, убице, психички лабилне особе, детективи, полицајци, инспектори, чувари затвора, лакомислене лепотице итд.

            Најчешћи амбијент: велеград, луксузни хотели, луксузне виле са обавезним базенима, коцкарнице, биртије, црначки квартови.

            Најпожељније сцене: пљачка банке, ослобађање талаца, туча у кафани или коцкарници, пуцњава на улици, бекство од полиције, сулуда јурњава аутомобилима ( читај: овавезно) љубав у мотелу (обавезно мало настрана) итд, итд.

            Опсесивни моменат сваке филмске приче: „милион долара“, односно како се дочепати или како зарадити милион долара. Та материјализација и фетишизација свих вредности стоји у подтексту скоро сваког америчког филма. Због тих милион долара ( ни долар мање)  они су спремни да ураде свакакве гадости. Дакле, живи се и умире само због тих милион долара. Они су тај амерички сан, мада обичан смртник зна да је срећа варљива, земља тврда , а Бог далеко.

            Чак и у оним филмовима који говоре о породици и породичном животу и где се она на амерички начин слави и велича , наслућује се замаскирани социјални богаљ који се најобилније храни тим истим  америчким филмом. О таквој породици која има само своју форму писао је својевремено и натурализовани Американац Виљем Саројан.

            У оним филмовима, пак, који показују сјај америчке војске (садашње или некадашње , свеједно)  степен идеализације је такав да се гледаоцу, који себе сматра мислећим створом, буквално соли памет. Тог таквог војника, од генерала Гранта па до Шварцкопфа и Пауела најбриљантније је исмејао Никита Михалков у свом Сибирском берберину, мада је и сам  у нечему поласкао „мајсторству“ америчких редитеља. Разуме се, мало је филмова који су поштено приказали страдање Индијанаца.

            Нема сумње да су ефекти холивудске индустрије забаве већ одавно видљиви у Европи јер филм и телевизија већ у многоме преузимају улогу учитеља, али морамо рећи, често лошег учитеља. Тај учитељ своје васпитанике учи оном једном марифетлуку а он, рекосмо, учи да се човек најсигурније може убити кратежом или трпањем у добро свезани најлонски џак. Најмања штета од таквог учитеља свакако је она која се односи на питање доброг укуса и правих уметничких вредности. Јер, ако филм једино схватимо као забаву, онда је непотребно да о њему филозофирамо и мудрујемо. Свеједно да ли је шериф убио пљачкаша или пљачкаш њега - то ћемо сутрадан ионако заборавити. Штете из домена психологије, односно душе на први поглед нису видљиве. Видљиво је ипак једно да се број конзумената америчких филмских сплачина из дана у дан повећава. У свакој кући можемо пронаћи бар по једног таквог апатичног човека који без отпора прихвата све баналности и неуверљивости понуђеног му филма. Зна он да ће се пред његовим очима јурити Џорџ (како оно рече Зоран Радмиловић у Радовану) највећи блудник града Чикага и тридесет хиљада полицајаца. Тај Џорџ ће вероватно победити и однети свој кофер са зеленим новчаницама па макар у њему и не било оних милион долара. Он зна да у јурњави колима крај њујоршке луке неко мора настрадати. Џорџ ће се свакако извући и отићи са својом дарлинг у срећну будућност у неку обећану земљу. Наравно, он такву земљу неће никад видети, али зна да Џорџ одлази баш тамо. И тако, док су његовог деду успављивали причом о срећном сиромаху који добија руку цареве кћери, данашњи човек гледа причу о Џорџу који јури за коферчетом са милион долара.

            Данас чак ни они амерички филмови који претендују на озбиљнији уметнички израз, напросто бивају прегажени тим огромним продукцијским стампедом. И зато ,нема сумње, кад неко данас каже амерички филм, увек се помисли на филм тзв. лаког жанра, да не кажемо јевтиног или на скупоцени спектакл праћен  „конфекцијом“ и обавезним шлагом од кича. Чувена америчка Филмска академија која је многим редитељима сан данас је све више компромитована и упрљана политиком и прљавим новцем . Не можемо се отети утиску да на моменте наличи неком српском вашару на коме родитељи изводе своје удаваче. Мале кинематографије тамо углавном не пролазе. Из њихове мреже данас се колико-толико могу извући они који о својој култури почну озбиљно размишљати, а то свакако значи они који имају озбиљне владе, министарства и министре културе, они који имају довољно новца за праве вредности и оне који су кадри да контролишу увоз и агресију пиратерије. Разуме се о развоју филмске културе требало би да брину образовне институције, а не приучени уредници полудивљих приватних телевизија и дистрибутерских кућа. А док се то не деси још ћемо се нагледати филмова о срећном Џорџу.

                                             Учитељскa узданицa, Јагодина, бр.1, 2003.

  

О  СВЕТСКОЈ СИЛИ  И ОВОЗЕМАЉСКОЈ ПРАВДИ

Ако је у свијету правичност недостижна и бесмислена , онда је такав свијет исто тако бесмислен и никоме не треба, осим злу.

                                                     Јован Рашковић, Душа и слобода,стр. 71.

Заблуду о моралном усавршавању ( и побољшању) човека током векова разоткрива већ летимични поглед на савремену светску политичку сцену. На тој сцени уместо правде, поштења и закона, влада  закон  силе и закон јачега. Кад сам једном свом јунаку у роману Свети ратниници (Просвета, Београд , 2001) у уста ставио  речи да правда не постоји, да су правду су измислили судије како би је продавали лаковернима, будалама и занесењацима, а да  постоји само сила и моћ и да је у томе сва правда овога света, мислио сам неко време  да сам претерао. Данас, после фарсе са отцепљењем Косова и Метохије видим да је то истина и да оно мало шаке правде која се дели по земаљским судовима , представља само зрно соли у океану неправде.

            Ипак, да ли је људска свест узнапредовала, како верују  и тврде неки социоутописти и етичари? Да ли се нешто променило од времена египатских фараона или кинсеских царева? Да ли је и данас онако како је записано у рукопису Берлинског папируса  названог Човек у расправи са душом ? А ево, погледајмо шта тамо пише:

                                      С ким да прозборим данас?

                                                  Смирено лице

                                      Лоша је препорука!

                                                  Врлина је свугде бачена на тло!

                                                  ----------------------------------

                                                 С ким да прозборим данас?

                                                 Људи пљачкају,

                                                 Свако поткрада свог суседа.

                                                  -----------------------------------

                                                С ким да прозборим данас?

                                                Образа нема

                                                Свако образ под ноге баца

                                                У гневу према ближњем свом

                                                ---------------------------------------

                                               С ким да прозборим данас?

                                               Праведника нигде!

                                               Човек је гурнут у таму

                                               Пре но што може да се пожали!

           

Судећи по ономе што се у овим стиховима може прочитати и по ономе како данас ствари стоје,  никавог напрека нема већ више хиљада година. Човечанство је напредовало  у многим научним областима  , сем у сфери психологије, моралног усавршавања. Ту , нажалост, стоји у месту. Исконска воља за моћ је остала иста и код савременог човека као и  код његовог далеког претка који је кијачом и буздованом бранио свој посед или свој плен. Закон силе искључивао је све договорене и прихваћене норме понашања у друштву, сву пристојност и сву чистоту. Али закон силе се  и није могао спроводити без покварењаштва, притворства и лажи. Не можемо а да се овом приликом не сетимо оних стихова несрећног песника Ђуре Јакшића који се у својој песми обраћа мајци као  последњем човековом прибежишту. Као да видимо оног осиног Јагодинца који га је више пута премерио штапом не знајући да он, газда, а  мрав земаљски, туче српског Прометеја. Разочарани песник је записао:

                                 О, мајко, мајко, свет је пакостан,

                                 Живот је, мајко, врло жалостан...

А како та ствар данас стоји у погледу залагања великих за права Албанаца на Косову и Метохији. Велике земље, представнице тзв. великих демократија, великих култура и велики по свим тачкама и параграфима ( Америка, Енглеска и Немачка) корифеји су наводне борбе за људска права и хуманизам. Као економски  и војно јаке и моћне , оне свету покушавају ставити до знања да је њихова снага и моћ сразмерна њиховој етици и култури. По тој логици оне нас могу учити демократији, толерантности, ненасилном комуницирању ( омиљена синтагма сорошевских едукатора) и свему другом што припада васпитању и култури. Без имало скромности, често и без елементарних знања о ономе коме се савет дели, они су хвалисаво наступали причајући само о себи и својим достигнућима!

A њихов партнер  у случају Косова  је део народа са вероватно најнижом културом у Европи, али зато врло поносан, осион, искључив, нетолерантан са изразитом племенском свешћу, до сржи криминализован итд, итд. Њихов вођ је Хашим Тачи , звани Змија, човек који је сурово лице показао у протеклим  догађајима као официр злогласне УЧК. Зар надимак  Змија не говори довољно? Дакле, тај господин Змија, који седи крај камина (!) као његов савезник Џорџ Буш, пружа своју крваву руку европској аристократији и елити и она је прихвата. Енглески лордови племенитог порекла , француски коленовићи са префиксом  de и немачка господа са префиксом von прихватају крваву руку једног арбанашког дивљака. И  њихове фине даме чија би козметика замутила Сену и Темзу заједно примају рукољуб тог новог владара који мирише на бели лук и неопер.

Неки нови светски поредак се одрекао народа који је имао Николу  Теслу, Милутина Миланковића, Михајла Пупина, Мику Аласа, Бранислава Петронијевића, одрекао се народа који је  дао војсковође попут Живојина Мишића, Степе Степановића и Радомира Путника, одрекао се народа који је , иако мали, дао светске врхунце у скоро свим познатијим спортовима (фудбалу, кошарци, ватерполу, одбојци, тенису). Ти представници светског бешчашћа одрекли су се наших славних уметника Милене Павловић Барили, Надежде Петровић, Саве Шумановића, Уроша Предића, Љубе Поповића, Милића од Мачве, Милорада Павића, Ива Андрића и многих других без којих би европски културни миље био блеђи и сиромашнији.

 А у чему је наша кривица? У једном рату, кажу, у једном рату који је још увек историјски непроучен. У том рату у коме су помешане жртве и насилници, узроци и поводи, злочинци и невини. А тај рат и злочини које је подразумевао , као и сваки други рат, био је права мала шала спрам злочина који су у Другом рату починили Немци и хрватске усташе или оних који су у Првом рату починили Аустријанци и Бугари или оних који су у претпрошлом веку починили Турци. Сви они и по броју , по техникама , по бруталности, по расистичким и верско-расистичким намерама надмашили су ове због којих су Срби стављени на стуб срама.

 Па, добро, ако нема правде, значи ли то да је с правдом умрла и истина? Ако нам то светски моћници кажу,  онда ће нам бар бити лакше. Да се и ми баталимо ћорава посла и спремамо кијачу и буздован а, можда ће се Краљевић Марко по трећи пут појавити међу Србима.

МУДРОСЕРИ

           

Наш човек обожава мудровање. Али мудровање није дисциплина за свакога. Постоје одређени профили људи, одређене физиономије, фигуре и карактери којима се мудровање допушта. Мудровати може нарочито онај човек који je крупан, висок, плећат и глават. Пожељно је да говори гласно као горштак , да саговорника гледа право у очи и да га често пита да ли је разумео. Пожељно је да у речнику има десетак омиљених страних речи, да цитира (макар и произвољно) познате филозофе , писце или државнике.

            Свако село, сваки град, свака улица имају своје мудраце које злобници понекад називају и мудросерима. Они најчешће нису редовно школовани а о некима се и не зна да ли су уопште завршили какву школу. Али ако су они једном прихваћени као мудраци или мудросери, они такви остају до смрти. Људи воле да негују илузије и нису склони урушавању стереотипа. Нека нико не дира њиховог мудраца. Чак и кад говори лудости у њима мора бити мрвице мудрости. А не рече ли мудри Еразмо Ротердамски да је највећа мудрост правити се луд кад треба. Међу њима je и оних попут Андрићевог Евет ефендије или Гогољевог Хљестакова.

            Један такав кога сам познавао често је своја мудровања започињао овако: „Писана реч обавезује“ или : „то је веома сериозно питање“ или: „проблематика је изванредно дубиозна“ итд., итд.

            Некад су мудроње словили у кафанама, на улицама или на трговима, а данас то раде  већма на телевизији. Највећи међу њима и најчешћи су социолози. Зашто баш социолози, а не филозофи или писци и уметници, верујем да нико не може поуздано рећи,  али напросто социолози су код нас претплаћени на мудросер.  Мислим да је и то део стереотипа. У почетку је таква улога по директиви поверавана онима који су долазили из каквих марксистичких центара, института, школа самоуправљача па чак и из самог прослављеног Кумровца. Да, одатле је то почело, а после су људи по навици прихватили да им баш они, социолози протолкују сва тешка и заковртна питања овог света. Рецимо новинар пита свог изабраног мудроњу : шта ви мислите о светском феминистичком покрету или шта је за вас глобализам, или зашто је тај и тај кандидат победио на председничким изборима  на Филипинима или шта је мислио Фидел Кастро кад је рекао то и то? И мудроња би заузимао гард, уприличавао фацу попут античког философа, подизао и спуштао обрве, бечио очи. (Нек ми се опрости за неприличну асоцијацију, понекад је то  изгледало онако , што би сељаци рекли, као прасе које се у сличној деликатној ситуацији умудри испред тора.) А онда је долазила и та кључна уводна реченица  у смислу. „То је веома комплексно питање. Оно се мора сагледати из више углова како би генерисало ваљан одговор. Ако применимо ваљани херменеутски поступак свакако да можемо доћи до жељеног одговора“ итд, итд.

            И чачка ме опет оно питање зашто баш социолози. Промишљах то и, миц по миц, дођох до сазнања да се та наука данас ванредно умножила. Сетих се како смо у школи некад учили општу социологију па потом социологију породице, социологију религије, социологију уметности, социологију спорта. А онда нам је дошао такозвани Болоњски процес (акценат на Е) који изванредно умножио ову драгоцену науку. Тако ,рецимо, ако на неком нашем универзитету хоћете да постанете доктор социолошких наука , онада ћете учити још разноразних социологија. Послужићемо се једним програмом са једног универзитета и навешћемо све те деривате научног марифетлука. Дакле, има још и ових социологија: социологија развоја, социологија насеља, социологија образовања, социологија рада, социологија развоја савременог друштва, социологија европских интеграција, социологија регионалног развоја, социологија поткултура, социологија контракултуре, социологија филмске комуникације, антропосоциологија кича, социологија учења великих светских религија, социологија православља, социологија секуларизације, социологија рода (?), социологија наставника, социологија неформалног образовања, социологија високог образовања, социологија деликвенције у школи, социологија школства на Балкану, социологија медијске продукције, социологија медијске рецепције, историјска социологија, социологија сазнања и социлогија социологије!! Али није ту крај , постоје и неке изведене дисциплине као што су социјална екологија, социјални развој и социјална политика итд.

            И замислите сад да свих тих тридесетак социологија добију  своје уџбенике! Колико би то било бајтова знања. Колико томова, поглавља, страница и наслова !! Колико фуснота! Засигурно је и најтеже бити доктор тих социолошких наука. И, вратимо се сад нашој причи о телевизијским мудросеринама. Зар треба  сад  икоме објашњавати зашто се баш социолози питају за све и свашта,  за све мудрости овог света. Ето зато, што су они у школи учили баш о свему и свачему, од А до Ш.  И зато што све знају. Дакле, нису у праву они што их зову мудросерима. Мислимо, наравно, на оне малициозне и мргодне  којима ништа на овом свету није довољно лепо и довољно добро. Доста су попови и учитељи били ти народни саветници, мудраци и свезналице, ово је време промена. Наши нови учитељи су , нема сумње, они, социолози који су заменили и попове и учитеље. Уосталом ,  можда ти некадашњи попови и учитељи и нису знали баш све.

     

ЉУДИ СA „КРЕДИТИМА“ БЕЗ ПОКРИЋА

Постоје људи који читав живот проведу трошећи „кредите“ које им нико није дао. Није  реч о нечему што човек материјално добија и троши, већ о поверењу, почастима, правима и заслугама  које некоме друштво даје без покрића и услова. Такви људи се по некој чудној инерцији провлаче оним правцима и путевима који осталим људима нису доступни. И овај текст заправо никад не би ни настао да је реч само о способним, вредним и заслужним људима који су су све инстанце пролазили по правилима и одредбама друштвених   регула. Нo, то нису ни класичне протуве и људи са пикарским склоностима, то нису људи ни превише видљиви; они су видљиви увек таман  колико треба и кад треба. Иза већег броја таквих не стоји ни школа ни диплома ни ревностан рад, а понеки се заклањају иза неке , бог зна где стечене дипломе.

            То су људи од хитина, од гуме, људи од теста који се могу провући кроз сваку  кључаоницу, који се могу измигољити из гужве , из проблема. Они нису склони замерању ни томе да попу кажу поп ни бобу боб. Они су солидарни активисти којих нема ни у првим ни у задњим редовима, али их има увек кад треба, кад је важно, кад се одлучује, кад се дели. Они важнима западну за око пре свега због њихове евидентне употребљивости. И тада заправо почиње њихов прави живот.  A њихов живот се састоји у педантној организацији мреже поданика, у постављању система субординације и мултилевела. Наравно, на  врху су они, а испод њих сви остали. Доњи редови мултилевела организовани су на буразерско-пајташким односима , а сам врх је постављен као ред обожавња . Сви из доњих редова имају задатак да на важним местима и у свим приликама, дању и ноћу, хвале свог човека на врху. И овај на врху убрзо почиње да  „дебља“, да капитали углед. Неки други важни и важнији и најважнији који не припадају овом реду почињу да примећују тог човека и он наставља да се пење тим другим лествицама, ка неким другим врховима. И што је његов успон већи, хистерија обожавања у буразерско-пајташким редовима расте. Испод ових се формирају нови редови гологузана, беспосличара, шљивовичара, бедника у најелементарнијем смислу. Они и нису у стању да схвате о чему се то горе , изнад њих, ради, али будући да је скудоумност њихов једини ресурс, они тапшу, аплаудирају , бодре, одобравају и балаве, јер то ради и сав „нормални“ свет а и све то им личи на обичан вашарски сеир. А хлеба и циркуса народу никад доста.

            У том тренутку „човек без покрића“ је устоличен и више неће бити силе ни закона који ће га одатле померити. Његово место тако чврсто и постојано држе руке оне гомиле па , и ако би хтео да се суноврати, да падне , он то више не би могао. А ако би се и нашао некакав мислећи појединац који би покушао да све то здраворазумски сагледа и покаже, гомила би га извиждала или чак линчовала. Гомила не воли промене и урушавање стереотипа. И тако, миц по миц , „ човек без покрића“ прима одликовања, ордене, повеље, иде на пријеме, седељке, молитвене доручке,  сада већ верујући да је он истински  изузетан, паметан и вредан и да је друштво почаствовано што га таквог има.  Са тим сазнањем, са тих  значајних места , са функција, пријема, са почастима, одлази и на онај свет , насмешен,срећан а несвестан да је он одавно ( док је био жив и живахан) био мртав и да је то последње само обична физичка смрт која , у крајњем бесмртнику ништа не значи.

P.S. Можда би у овом дометку ваљало додати још нешто: тешко је бити „човек без покрића“ у егзактним наукама, у занатима где је све видљиво већ на први корак, али се то може бити у политици, донекле у  уметности и свему што се за уметност и уметничко везује. Рецимо може се бити песник , књижевни или ликовни критичар без покрића. А то изгледа управо овако : треба бити нејасан, досадан, кобајаги учен; треба бити озбиљан и давати „озбиљне изјаве“. За случај да неко од уважених читаоца не схвати шта сам хтео овим дометком, препоручујем још једно читање текста под насловом Мудросери.

.

НАЦИОНАЛНЕ ПЕНЗИЈЕ И ОКО ЊИХ

Све револуције стварају своје праве и лажне првоборце. После Другог светског рата у Србији су се, као печурке после кише, рађали првоборци, симпатизери и симпатизерке. У првом таласу јавили су се они најпознатији и добили своја одликовања , првоборачке и споменичарске пензије . И ту се, изгледа, нема шта додати – то се догађало у свим тадашњим државама у окружењу. Но, после десетак  - петнаест година, кад се много тога заборавило и потрло, пријавили су се и неки нови, заборављени који су се , уз помоћ два сведока и бледог присећања, придружили групацији славних. Истина, није битно што су неки годинама били исувише млади да би активно учествовали у рату, што се нису макли даље од свог кревета, потпис им је обезбедио пензију. Постоји и прича како је нека жена из неког НН села добила пензију зато што је партизанима плела чарапе! Али кад су доконе рачунџије израчунале њено радно време, године рада и број чарапа, утврдили су да толики број неби могла да произведе ни осредња фабрика чарапа. 

            Зашто се данас враћамо на те приче? На њих нас по много чему подсећа  актуелна расподела националних пензија. Али , да се одмах оградимо и не изазовемо сумње да ћемо прозвати честите и заслужне уметнике. Наравно да нећемо – њима свака част. Можда је та пензија и мала за допринос  који су свом народу дали. Чини нам се , међутим, да многа удружења, а нарочито удружења књижевника (једно и друго) нису схватила шта је то изузетан допринос националној култури и уметности. По њиховом мишљењу свако регионално или престоничко пискарало које је , помоћу штапа и канапа, печатало своје књиге треба да добије националну пензију. А ако мало боље погледамо видећемо да то пискарало не знају даље од своје улице или месне заједнице. Ако мало боље погледамо такође можемо видети да је такво пискарало своју чланску карту УДРУЖЕЊА добило помоћу два потписа  (и ручка у некој периферијској печењари) као и они закаснели првоборци. Ако још боље погледамо , онда ћемо видети како је то регионално пискарало било верни скутоноша разним управама, било кворум разним скупштинама,  било војник разним протестима и „окупљањима“ итд, итд.

            А ако  комисије тих удружења не знају шта је допринос националној култури, бар је у овој информатичкој ери  лако: нека свако то СЛАВНО ИМЕ укуцају на Гуглу па нека виде колико ће се одредница појавити и шта ће тамо писати, а може и овако: нека прво пођу од националне библиотеке . Нека провере на on line каталогу има ли тог срећног кандидата па нека провере исто на  истом каталогу Конгресне библиотеке у Вашингтону, на пример. После тога ће , вероватно, размислити шта је то „истински допринос“ а шта локални и фолклорни .

            Јасно је мени да се они мере према својим челницима, али та је мера лоша и непоуздана и много нас подсећа на ону црногорску „Ја серадр ти војвода...“ јасно ми је да се они на својим седницама „мрко погледују“ и рогуше мислећи „зна ли , бре , он  ко сам ја?“ Неки од њих пребројавају књиге, мере дебљину и тежину, мере рецензенте и уреднике, а мало који је у библиотеци погледао читалачки  картон своје књиге, магацинске залихе у књижарама итд.

            И  шта се догађа? Шта новине пишу о томе? Новине објављују дугачке спискове заслужних и коментаришу тамошња еснафска неслагања, социјалне прилике кандидата!  А кад неко, ко се тиме бави, те спискове мало боље прегледа, онда пронађе и један незанемарљив број неписмених, неталентованих, логореичних којe је неки грешни критичар преварио да су писмени и талентовани. И чини се да су баш они камен спотицања и главна кампања потиче баш од њих јер они су , поред пискарања , у животу били у многим агитацијама , кампањама и догађањима народа. Њиховој вештини претварања  и сплеткарења изгледа да није дорастао и сам нечастиви Михаила Булгакова.

            Има и таквих, попут једног набеђеног крушевачког критичара, који би пре требало да буду кажњени, но награђени. Да буду кажњени јер су цео живот провели у самопромоцији и личној кампањи о државном трошку. Они никад ниједну књигу нису објавили код угледних националних издавача, већ ту, на свом „буњишту“, а и те књижице су јадне и танушне, таман такве као и њихово знање. У својој „научној“и квазикритичарској биографији остаће само чињеница да су били чланови бројних клубова, жирија, редакција, одбора, кланова, комисија, учесници бројних књижевних вечери са књижевним вечерама, бројних промоција и теревенки. Њихов прст био је у свим локалним „чорбама“ , замешатељствима и намештаљкама.  То је њихов национални допринос који заслужује да буде плаћен и преплаћен новцем оних несрећника који своје пензије траже на трговима, путевима и пругама, пред вратима синдиката и валдиних канцеларија.

  

КЊИЖЕВНОСТ У ВРЕМЕ РЕЦЕСИЈЕ

Два текста у прошлом броју Додатка ( У либералном капитализму писци су на продају (интервју) Зорана Живковића и текст Паника у парку књига Зоране Шуваковић) дају много повода за реаговање и контрастав. И један и други текст говоре о сумраку књижевности и уметности који се на чудан начин слаже са економском рецесијом и кризом вредности. Сложићемо се са констатацијом да је   у Америци једино неморално бити сиромашан , и да романсијер можете постати ако  платите  50 000 долара, како запажа Живковић  и да се „широм Америке распуштају оперске куће, распродају музеји, отказују представе, затварају се универзитетска одељења за сликарство или музуку“, како посведочи  Зорана Шуваковић.  То је, без сумње, корисно сазнање, али не видим разлога зашто би због тога била забринута културна Европа, па и ми као део те Еропе . Ако је Америка мерна јединица и узор економске и технолошке моћи , то никако не значи да се европска култура  мора премеравати инчама америчке културе. Код нас се одувек  знало да је мајка старија од кћерке и отац од сина. Дакле, штагод да се тамо деси, у области литературе и уметности, не мора се прелити на Eвропу као берзанска криза. Европска култура и европска књижевност су сувише велике и тврде грађевине да би их могао потопити неки амерички цунами. Добро је, прими ли смо к знању почетак краја америчке књижевности, познато нам је да је Даглас Бринкли предложио национални план за спасавање сиротих уметника, писаца и књижевних критичара потпором из државног буџета, али то није ништа ново , Руси су давно пре њих имали државне писце, државне уреднике и државне цензоре. (Ако мало боље размислим, имали смо их и ми.) Ни то није нека вест да су издавачке куће престале да примају рукописе лепе књижевности. Знамо и за кризу читања . Проф. Павле Илић са сарадницима недавно је објавио књигу са тим насловом : Криза читања (Нови Сад , 2007.). Знамо и за ону  песму Виславе Шимборске која се зове НЕЧИТАЊЕ. Ето, и славна Шимборска зна да се песме све мање читају. Знамо да је наша књижевност аутистична и да се мало преводи, али боље и да остане таква него да се зарази америчким вирусом званим ghostwriting илити књижевно најамништво. Та сулуда идеја коју је само таква меркантилистичка култура могла  породити,  књижевност сигурно  води до руба амбиса и до дна бесмисла.

            У поменутом интрвјуу Зоран Живковић се на више нивоа декларише као присталица те западњачке  техницистичке књижевности која је пре свега оличена у неизмерној вери у моћ заната и помоћи учитеља креативног писања. Но, зар сам назив креативно писање није својеврсни оксиморон. Писање (књижевно) је по дефиницији креација ,а ако то није, оно није ни књижевно . Нажалост, иако ,ето , има покушаја, школу за писце још увек нико није измислио. Курсеви креативног писања на Западу су само утеха за неталентоване . И ти свршени студенти креативног писања ће можда и написати роман, али он никад неће моћи да нас у тој мери „узнемири“ да га се сећамо целог живота. Такве узнемирујуће књиге су Андрићева  Проклета авлија , Црњанскове Сеобе,  Селимовићев Дервиш и смрт, Камијев Странац и многе друге. Књига коју у свести не задржимо ни до следеће недеље су  слаба  уметничка дела. Слаба вајда од њиховог заната и занимљиве приче па била она историјска или неисторијска.  И сам сам прочитао много таквих ХИТ књига о којима данас не могу да кажем ни једну честиту реченицу. И најзад, ако неко мисли да се романописање може научити на факултетима и катедрама књижевности, грдно се вара. То би студентаима на почетку сваког курса било поштено рећи.

            А ситуација код нас са тим романописањем је, изгледа и није тако лоша: објављује се приличан број романа, значајни српски писци не живе само у Београду, већ и у Ариљу Ужичкој Пожеги, Лајковцу, Зајечару, Нишу, Новом Саду , Сомбору. Има их и у Америци и Канади и опстају. Колико ми је познато још увек из буџета не примају апанаже, а муче се као и сви у тзв. земљама у транзицији. Поразна је чињеница, међутим,  да је њихов хонорар мањи од неколико плата магационера, као што је поразно да су они последња инстанца у ланцу економских трансакција од уредника, издавача, штампара и књижара. Добро је , опет, да упркос свему,  што они себе још не виде као књижевне „службенике“ који пишу од 7 до 3, а оног тренутка кад  постану књижевне занатлије и службеници, кад истакну ценовник и уведу фискалне касе, књижевност ће заиста умрети.

            Зашто ја мислим да књижевност ипак  неће пропасти? Неће због тих правих „узнемирујућих „ књига и због оних писаца који стварају са оном романтичарском навадом да се писац рађа, да му је потребна инспирација и нека врста стваралачког заноса. У том случају он може писати и о тривијалним темама и бити велики уметник. Па зар Толстојева Ана Карењина није изграђена на баналном сижеу? Такве добре књиге, савремених писаца немају цену, упркос чињеници да их издавачи (хонорарима) вреднују не више од 2000 евра.

                                       Политика, 12. фебруар 2009.

           

          

ОД ИСТОГ АУТОРА

Савремени српски роман и средњовековна проза, Народна библиотека, Крушевац, 1990.

Баштина и баштиници (студије и огледи из српске књижевности 19. и 20. века), Агена, Београд, 2003.

Настава књижевности у савременој школи, Театар За, Крушевац, 2004.

Беседништво код Срба, Центар за црквене студије, Ниш, 2007.

 

Песници  старих народа, Сербика, Београд, 2009.

Најлепше српске беседе, Просвета, Београд, 1998-2000 (четири издања).

Српске народне здравице и молитве, Просвета, Београд, 2002, 2003.

Антологија нишких песника, Просвета, Ниш, 2003.

Анатомија српског надреализма, Вук Караџић, Параћин, 1990.

Учитељска узданица, настављачи и следбеници, Учитељски факултет, Јагодина, 1998.

Најлепше беседе  владике Николаја, Просвета, Београд, 2002, 2003.

Хрестоматија са основним књижевнотеоријским и књижевноисторијским појмовима и примерима теоријских и методичких интерпретација (коаутор др Драгољуб Зорић), Учитељски факултет Ужице, Учитељски факултет у Јагодини, Ужице, Јагодина, 1997.            

Сложеност једноставног (методички приручник за студенте учитељског факултета), Научна књига, Београд, 1997.

Библиографија методике наставе српског језика и књижевности, Учитељски  факултет  Јагодина, Јагодина, 2000.

Увод у књижевност (књижевноманија) Либер - Театар За, Нови Сад, Београд,  2003.

КЊИЖЕВНИ И ПРЕВОДИЛАЧКИ РАД

Отров костретне урме, приче,  Синтеза, Багдала, Крушевац, 1986.

Живописци, приче, Народна библиотека, Крушевац, 1992.

Мазија, роман, Просвета, Београд, 1994.

Чума, роман, Просвета, Београд, 1996.

Свети ратници, роман, Просвета, Београд, 2001.  

Антологија кратке приче Латинске Aмерике, приредио Хуан Октавио Пренс, (преводи прича Хуана Боша и Гвадалупе Дуењаса), Багдала, Крушевац, 1983.

            Глуме и драмати, ауторско издање, Крушевац, 2009.

           

           

            WS : www.milentije.com

  

           

САДРЖАЈ

  

Крива Дрина ( указ)                   /5

Колико нас коштају споменици прошлог рата  / 9

Добрица Ћосић у Крушевцу    /11

И код нас овоамо тетар се гради    /17

Извоз фолклора    /21

Препород који се није догодио   / 25

Сурогат писца      /33

Озбиљно паковање    /37

Стручни испит у процепу прописа и реформи/ 41

Неко вам је подметнуо

Српска политика и албанско питање   /45

Амерички филм као савремени педагошки узор / 49

О светској сили и овоземаљској правди   / 55

Мудросери    /59

Људи са „кредитима“ без покрића    / 63

Националне пензије и око њих     / 67

Књижевност у време рецесије / 71

  

Уредник

Милан С. Тешић

Рцензент

Доц. др Бранкица Поповић

Ликовни уредник

Мило Милутиновић

Комјутерска обрада

Егон Барух

Издавач

СЕРБИКА

Београд

www.serbika.co.rs

Штампа

Datacopy

Кнеза Милоша 2

Београд

Тираж: 300 примерака

---

[1] Мој наслов овог текста је био СТАРОВРЕМЦИ, Редакција је, међутим, дала свој наслов.

[2] Реч је о новинару Антонију Стефановићу који је неколико година у Обилићевој улици брутално премлаћен. По мом сазнању био је то први напад на новинара у Крушевцу од окончања Другог светског рата.

[3] Наслов је варијација Илићеве песме Маскембал на Руднику која  почиње стихом „И код нас овамо маскембал се гради“. За млађе читаоце потребно је још једно појашњење: реч је о времену јаке економске стагнације и кризе кад је Крушевачко позориште  , од свог постојања, било на најнижој тачки и у погледу финансија ,али и у погледу квалитета ансамбла. Због таквог стања у Позоришту мало ко се тада радо прихватао места управника позоришта.

[4] Часoпис  Поезија, по речима уредника, излазио је у тиражу од 40 000 примерака. Наши уредници су на преговорима рекли неистину да Синтеза излази у 2500 примерака, а излазила је  у  једва 600 примерака.

[5] Постојала је пракса да са Октобрских сусрета писаца у Београду, по неком распореду, страни писци обилазе градове у унутрашњости. Крушевац је због Багдале (издавачка кућа која је несавесним радом управе укинута) био омиљена дестинација. Људи из Багдале су са њима ,али више са њиховим амбасадама склапали , за њих, повољне споразуме. Једно од тих значајних имена појавило се недавно и на списку срећника предложених за националну пензију. Ако није додељена, свакако  је треба доделити том значајном културтрегеру, у другом кругу, макар због тога што на место књижаре Багдала сада у главној крушевачкој улици постоји прелеп кафић и кладионица!!

[6] Кад говоримо о књигама неизоставно треба рећи да 2007. годиине Крушевац није имао ни једну књижару. Ако је на некој и писало књижара у њој нису биле књиге већ папирна галантерија, тапети, ташне и ко зна већ шта. Пре петнаестак година  Крушевац је имао више правих правцатих књижара ( Багдала, Нолит, Рад и друге) . Данас се књиге у Крушевцу продају на уличним тезгама и тамо се углавном може  наћи шунд, висококомерцијална издања, кувари, сановници и вечити календари.

[7] И ове 2009. Багдалу уређује исти уредник, Милош Петровић. Гинис је давно превазиђен. 

[8] Омладинска радна акција . Појаснимо и следећу скраћеницу: Социјалистички савез радног народа, организација фронтовског типа која је нестала кад и СКЈ

[9] МЗ, месна заједница ; ОК СК, Општински комитет Савеза комуниста

[10] Део означен курзивом није објављен. Очигледно да су уредници и нека врста чувара државне политике , дакле исто онако како је било пре четредсет година.