СЕЋАЊЕ НА ПЕСНИКА СЛОБОДАНА СТОЈАДИНОВИЋА
Прави уметници живе у свом свету. Прави уметници су у неспоразуму са логиком и правилима овог света . Прави уметници су трагични, свако на свој начин.
Наметнуше ми се ове речи на почетку текста као топос, али то није само реторичка фигура , ове три реченице, мислим, на најбољи начин објашњавају живот Слободана Стојадиновића , у боемској чаршији познатијег и као Чу- Де. А тај Чу- Де је заправо измишљени кинсеки генерал ; Чу-Де је псеудоним којим је Слободан Стојадиновић потписао један „антидинастички“ спис у време владавине Јосипа Броза. Прича се , избегао је ,“хапс и није ухићен“ будући да се крио на Чегру у пударској колиби свог винограда.
На вест о смрти Слободана Стојадиновића априла ове године једна непозната госпођа је испод вести на сајту РТС-а записала :“А какав је то само боем био..“ Да , био је истински боем и можда један од последњих . ( Данас , нажалост, међу уметницима и књижевном братијом имамо приличан број снобова који се издају за боеме .) Чу-Де је живео живот боема, међу бурадима и бачвама и винима у својој Каменици, у свом винограду (рукосаду), у диму београдских и нишких кафана и бирцуза, са пријатељима по перу, по чашици, по причи и разговору у мемљивим редакцијама. Био је налик Јашићу, Драинцу, Либеру Марконију, Јаши Гробарову. Волео је Достојевског и Хлебњикова , дружио се са Ацом Секулићем, Браном Петровићем, поспрдно говорио о Поезији Миодрага Павловића и такозваним државним песницима.
Слободан Стојадиновић је аутор 17 песничких књига, две збирке прича и четири антологије. Добитник је награда „Лазар Вучковић“, „Раде Драинац“ и „Милан Ракић“. Био је уредник часописа Српски књижевни гласник, Слава и Прича. Његове песме преведене су на дсетак европских језика.
Нећемо засигурно погрешити ако кажемо био је у свему посебан. Његова поезија се препознавала по необузданој игри духа, по прометејској снази, провокацији и мудрости. У трајном сећању су ми остали његови визионарски стихови:
Напукао нам народ
а поезија преде гаће и кошуљу
свакоме ко намигне.
Тачно пет дана пре бомбардовања 1999. године , после једне књижевне вечери у библиотеци „Стеван Сремац „ у Нишу скоро до јутра пили смо вино из његовог подрума у Каменици. Попили смо много бокала прелепе ружице и зачудо остали трезни. Нисмо ни слутили да ће се убрзо догодити нешто што ће нам свима променити животе. Те ноћи он је у шали причао о Кинезима који нам окупирају земљу. Господин случај као највећи редитељ те ноћи пронашао је другарицу моје жене са којом се она дописивала још уосновној школи. Препознала је слику на зиду . Била је то Ружица Стојадиновић, Слободанова сестра. ( Виделе су се само једном пре толико година. И , ето, усред ноћи, пут их је навео да се сретну. Као из Борхесових прича!)
Априла 2000. године стигло ми је од њега писмо где се он опет сетио оних Кинеза. То писмо било је и писмо и песма и реторичка играрија. Волео је да пише таква писма и такве посвете на књигама. И кад је говорио о туђим књигама или својим , то је било увек оригинално и духовито. И кад се шалио у разговору с пријатељима те шале су биле само његове.
Ево тог писма у целини:
Ставка, 11. IV 2000. г.
Господар Милентије,
Одовуд шаљемо шта је договорено а шта ће од тога бити зна онај који је виши од знања а који није довољно ни описан ни пописан ни када се каже да је све. Оно што је за уметнике и блиска им деланија „све“ мним неопрезан да је за Творца тек делић његових раних радова. Чегарски шанац смо откопали и остаје нам да гледамо може ли се из те страхоте видети ишта друго сем ње.
Пристижу Кинези свакодневно и на товој и на мој териториј и даће Онај што је досад једини давалац да Делиград утврдимо заувек. Како год ишле ствари још који век бићемо бржи и темељнији за сан.
Ја сам на Чегру отворио Синђелићу једну банку. Немали капитал ту држи и Јован Курсула. Кад те затресе какво сновиђење за отечество, не бој се : шта је компјутерска истина према стиху на ком се пржи Бог певајући у славу добровољно посрнулих према себи.
Не нађе ли те Татарин у утврди веселог
Истерај му буве из кожуха.
Поздрав итд.
С.С. Чу-Де
Случај је опет хтео да из новина и са закашњењем сазнам да је 13. априла ове године умро песник Слободан Стојадиновић. Онда тек, сетио сам се, да одавно нисам од њега добио својеручно адресовану пошиљку са новим бројем часописа Прича. Наш последњи разговор био је баш о његовом изненадном интересовању за прозу. Рекао је: Ето, ја прешао на прозу, а ти, видим покушаваш да стихотвориш. И опет опоменуше ме његови стихови:
Шта се добија читањем песама
не можеш избројати иако је
довољно бројање до један
..............................................
Толико дозвољава бројање до један
а писање је стид онога што постоји
пред оним што не постоји
Коментари
Постави коментар