ФИЛМ ЗА УМОРНОГ ГЛЕДАОЦА
У Полтикином додатку ТВ Ревија од 10. априла ове године у делу где су објављени кратки прикази препоручујућих филмова за текућу недељу, могу се, без превеликог труда и замашне аналитике, уочити два типа препознатљивих сижеа. Ево како то редоследно изгледа:
„ Кевин Чен је полицијски службеник у Хонконгу коме полази за руком да лако ухапси једног од највећих наркобосова...“
„Полицијски ветеран детектив Пјер Нименс, добија задатак да претражи застрашујући манастир...“
„Реми је смотани детектив који је са лажном причом стигао на Корзику у намери да пронађе Анђела Леонија...“
„Седморо потенцијалних агената ФБИ налази се пред последњим изазовом у својој обуци...“
„Шеф полиције малог града се суочава са тајанственим убиством тинејџерке...“
„Пијани полицајац случајно убија човека који је убио његовог партнера..“
„Џими, један од водећих људи хонгконшке гангстерске тријаде, жели да буде изабран за шефа мафије...“
„Франк Карбон је изградио каријеру крађом аутомобила за мафију у Чикагу..“
И тако редом, од полицајца до полицајца, од детектива до агента, од гангстера до мафијаша, срећни гледалац може из вечери у вече уживати у спектакуларним акцијама детектива, пуцњави полицајаца и сулудој потери граским улицама. Не могу а да се не сетим овом приликом већ свима знаног Џорџа кога јури двадесет или тридесет хиљада полицајаца града Чикага или оне симпатничне опаске Боре Ћосића У роману Улога моје породице у светској револуцији : „Деда је“, вели он, “ тврдио: у историји постоји само клање, крађе злата и ништа друго“.Из те перспективе (трагикомичне) или само комичне наш телевизијски филмски програм нуди праве приче. Истина, просечном гледоцу који је свој укус изградио на тзв. викенд или петпарачком или рото роману, ништа боље и теже не треба нудити. Он је већ деценијама успаван и навикнут на исте приче , исто онако како је својевремено био уљуљкан руски позоришни гледалац у предгогољевско време. Појава Ревизора готово да је увредила тадашњу руску позоришну публику па су многи мислили да писца треба својски измлатити. Данас кад телевизија не престаје да изненађује и саблажњава свог гледаоца , приказивање некаквог другачијег филма ( без полицајца, детектива и робијаша) засигурно никог неби узбудило. Мрзовољни гледалац би, ни да се помакне, могао променити програм све тражећи оног срећног полицајца или детектива . Навика је навика. А ТВ станица које приказују „петпарачке“ филмове ће увек бити. Апатија која је обузела савременог гледаоца је таква да он више нема снаге ни воље да се успротиви, да не пристане. Он је већ формиран конзумент. Замршену причу о убиству разрешиће уместо њега детектив, а за криминалцем ће јурити полицајац и засигурно га ухватити. Компликовани случај најзад ће решити државни тужилац или неки други надлежни фактор. Правда ће победити. То ће аутоматски обезбедити срећан крај, а срећан крај готово по правилу обликује причу о идеалном друштву које има идеалне законе који стопроцентно штите своје грађане итд, итд. Шта друго преостаје срећном гледаоцу већ да легне и мирно усни.
Аналитика којом смо започели овај текст је тај корак више од могуће констатације уморног гледаоца. Из те условне аналитике следе и нека нова питања. Прво, преглед филмског ТВ репертоара наводи на закључак да се целокупна друштвена стварност заснива „ на клању, крађи злата“ , како рече Бора Ћосић а у томе, наравно, полицајац, детектив и лопов добијају главне улоге.
У најкраћем „портрет“ таквог филма изгледао би овако;
Главни актери: пљачкаши, гангстери, препродавци дроге, убице, лабилне особе, детективи, полицајци, инспектори, чувари затвора, лакомислене лепотице итд.
Најчешћи амбијент: велеград, луксузни хотели, луксузне виле са обавезним базенима, коцкарнице, биртије, црначки квартови...
Најпожељније сцене: пљачка банке, ослобађање талаца, туча у кафани, пуцњава на улици, бекство од полиције, сулуда јурњава аутомобилима итд.
Опсесивни моменат сваке филмске приче: милион долара (како се без муке дочепати те суме, ни долар мање).
Да овом приликом занемаримо развијање филмског укуса код млађе генерације која такве филмове такође радо гледа, да се оканимо свих других корисних ефеката филмског програма итд, итд. Оно што засигурно од свега најзад остаје је НАСИЉЕ, НАСИЉЕ и само НАСИЉЕ. Па , ето, нека сви они који ће анализирати неке друштвене појаве у којима је насиље централна ствар имају у виду да у свакој кући сваке вечери здушно делује по један „васпитач“, његово величанство ФИЛМ.
2. XII 2110.
Коментари
Постави коментар