Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

  НАШИНЦИ И БЕЛОСВЕЋАНИ   Наше мрзимо, дођоше не волимо. Такав смо ми народ, до подне мрзимо себе, од поднева   цео бели свет. Нит се водимо нит се терамо. Нећемо ни како ми хоћемо. За ове наше кажемо: да је ваљао, негде би већ отишао, за дођоше велимо: најурили га, ко ће такву рђу да трпи. Магарац у Беч, магарац из Беча. Не може тамо да се спава до подне и да се дангуби. Онога ко нам је најближи, тога највише мрзимо. Према комшији уграђујемо дупле камере. Да видимо шта тај муља . Али, ако у кући имате бабу, не треба камере, баба све види. Има она диск од најмање два терабајта. Само питај и све ће ти рећи. Не треба ни онај уређај ни миш да враћаш уназад да видиш где то комшија ноћу ода. Баба ће ти све тачно рећи. Истина она не зна ни кад је рођена, али зна кад је комша доручковао, кад му на капију лупала милиција, кад је долазио санитет и кад му је положајник дошао за Божић. На свој град, на свој крај и улицу полажемо нарочито право. Кад се каже он је чаршијан, он...

  СИНГАПУРЋАНИ ДОЛАЗЕ ВАЗДУПЛОХОВОМ              Има једно неписано правило које каже да се од буковине не може направити виолина, ни од необразована човека политичар. Истина, видели смо много пута како су ти неуки (да кажемо необразовани па још и природно ступидни) заузимали висока места у државној и политичкој хијерархији. И да будемо поштени, није то само наша бољка. Видели смо такође како амерички председник лупета и показује елементарно незнање из географије, видели смо и европске високе званичнике како лупетају, Рецимо Аналену Бербок, немачку министарку за иностране послове итд.   Но, чини нам се да је код нас то много чешћа појава. Готово да је правило да, ако желиш место у политици, основно је да будеш веран а глуп. И шта се онда дешава кад таква креатура заседне на високом положају? Па,ето, труди се она да оставља утисак, да нешто зна, да нешто објашњава и тумачи, али постоји увек једна „кривина“ на којој излети...

    БИТИ ПИСАЦ    У роману Адам у рају Карлоса Фуентеса проналазимо овакав дијалог:   - Ја не желим да водим посао. Ја желим да будем писац. - Шта да будеш? Да ли се то једе с нечим, беспосличару? Супа од слова? Колач од папира ? Прелив од мастила? Нешто слично можемо прочитати у Београдској трилогији Александра Вуча која је настала много година раније. Главни јунак Драган Манојловић, који је евидентно пишчев алтер его, опире се родитељској идеји да постане трговац, што би у то време значило бити „школован, паметан, писмен, леп и богат“. Очеви велетрговачки послови су и за Вуча схваћени као “узводно низводно, увозно извозно“.   Ова два примера нам свакако указују да   одавно постоји дубоки ров између традиционалног грађанског поимања професије и занимања и оног неконвенционалног које се обично везује за уметност и уметничко стварање.   Ово је свакако добар повод да се питамо шта данас значи бити писац. Да ли је то занимање, професија, ...

  Орден од латинске речи ordo ред, имао би значити припадање реду, а припадање реду означава посебност и издвојеност од масе или пука. У данашњем значењу орден је одликовање за грађанске или војне заслуге, али данас се користи и у верске и еснафске сврхе. У основном смислу сва одликовања су етичка или естетска категорија. Дакле, одликоване особе   требало би да недвосмислено, у етичком или естеском смислу, задовољавају строге критеријуме институције, организације или државе.   Тако, рецимо, данас нико не може спорити одликовања српске хероине Милунке Савић, мајора Тепића или Нобелову награду Иве Андрића. Власници одликовања су и многи непознати и безимени хероји, дакле, обични људи из народа. Ипак, после Другог светског рата, чини нам се, почиње да се јавља „инфлација“ одликовања. То свакако започиње комунистичким удворичким додељивањем трећег Ордена народног хероја маршалу Титу а онда се наставља умножавањем тзв. споменица па све до данашњем додељивању националних пе...

                         Чин служења, кађења и приношења наш мали и довитљиви човек позајмио је из религије: обожавање и адорација претходи овом тријадном чину, али увек са призвуком оне старе рокерске опаске „да те мрзе ал да ти се диве“. Свог идола они у души дубоко мрзе, али на јавној сцени му предано служе, каде и приносе. Јер забога, ако су    било колико близу „божанства“, онда су и они неко мало мање божанство. Мало али ипак божанство!             Служење, кађење и приношење присутно је у свим порама људског друштва и свим срединама, али је највидљивије и најприсутније   у провинцији. Наш мали, али болесно амбициозни човек, који ни по чему није успео да добаци до неких олимпских висина, биле оне спортске, политичке или уметничке, учиниће све да се на прстима попне до престола великих. Сплеткарење, удворништво, обм...

      Ова свеприсутна специјална операције КОРОНЕ, поред многих опасних и штетних ствари, учинила је и понешто добро. Ето, да човек не поверује, утицала је на развој једног реторичког жанра који уче(в)њаци зову НЕКРОЛОГ. Морам на жалост да констатујем да смо због те специјалне операције изгубили многе умне главе а и подоста локалних величина. Шта се може, корона не бира. Но, све ми се чини да је много, баш много, плачљивих   некролога написано и изговорено о овим локалцима који су за мало па постали национални и интернационални. Они су некако били ближи народу и народ их је волео као својту, како каже наш сељак.             И шта тамо чусмо и прочитасмо? Па рецимо овако: покојник је био значајан културни и јавни радник који је веома ценио јавно изговорену реч, јер реч ОБАВЕЗУЈЕ. (Како је то мудро речено!) Био је члан многих одбора, пододбора, комисија, делегација, жирија. Био је члан многих клубова и удруже...

                  На око 135 римских миља од Београда и 535 миља од Цариграда, између алексиначког ђумрука и јуначког Делиграда, у тромеђи села Рутевца, непостојећег села Буљана и такође непостојећег села Смољановца, изграђен је некада давно Нерића хан. Сазидао га је неки Цинцарин или неки Турчин, тик уз Цариградски друм, у долини коју високо надмашује љута равничарска кошава и послонски северац. Баш згодно место у равници која се дотиче Мозговачке реке и моравских врбака и мртваја. Ако је веровати педантним историчарима било је то једно од   43 места где су се путници   намерници могли одморити од свог пута до Цариграда или од Цариграда до Београда.   Као и сваки хан или каравансарај имао је велику зграду за смештај гостију и другу за смештај коњских и воловских запрега са сеником. Речено језиком данашњeг човека био је то велики мотел са пространим паркингом. Летописци бележе да се на таквим мест...

                Има таквих посебних места која нису ни бифеи ни кафане ни ресторани   а по ономе што се у њима догађа и чинодејствује   по многоме наличе кафани. Шездесетих и седамдесетих година такво место беше вајарски атеље Димитрија Симића. О догађајима у том волшебном месту већ сам писао у књизи Живописци коју сам објавио деведесетих година минулог века. Подсетићу оне који су читали а обавестити оне који нису читали да се прича звала Димитрије Симић се одликује бранећи светог Луку – истинити апокриф о усекованију живописца .             Тих година негде, баш тачно не знам да сведочим, Димитрије и ја смо били професори Крушевачке гимназије. У Гимназији, као озбиљној школи која је високо изнад улазних врата имала натпис Реална гимназија , по природи ствари, није могло било занимљивих прича. Занимљиве приче догађале су се углавном у Димитријевом атељ...

  КОЛАРАЦ И ДЕВОЈКЕ У ЛЕТЊИМ ХАЉИНАМА   Не знам зашто баш ове самотне вечери Док ми се зидови примичу, мислим на вас, Девојке у шареним, летњим хаљинама Драган Јовановић Данилов, Девојке у шареним, летњим хаљинама   Кад у пролеће оживе кафанске баште и кад улица проговоре, на челу те колоне постави се Коларац , наше омиљено састајалиште. А ко смо то ми, написано малим словом. Па студенти филологије и филозофије из комшилука, заједно са братском заједницом из уметничке Академије. У паузи између предавања, у подне, после танког ручка у мензи код Три костура, касно поподне или предвече, дангубили смо и доконали у башти Коларца посматрајући лепе Београђанке, распојасане и скоро припремљене за лето. Не промичу нам ни згодне снаше, манекенке, напирлитане студенткиње, глумице и балерине, певачице и банкарске службенице. Милује нас мирис њихових парфема кад се очешу о наше столице и лепо нам је кад нас погледају, ма како то било случајно и безначајно. Све што је жен...

                                                 О ПОВОДЉИВОСТИ   Жуан Mиро, Пас Увек ме је занимала природа људске поводљивости. У начелу постоје две врсте људске поводљивости, она кад се човек поводи за истинским вредностима, величинама и ауторитетима и она кад се човек, супротно разуму и здравој памети, поводи за неким извиканим или лажно проглашеним вредностима. Поводљивост је нарочито видљива у политици али и уметности. Недавно Бранко Драгаш у једном таблоиду записа следеће: „ Довољно је да се појави неки белосветски преварант и замлата да му Срби поверују. Довољно је да им каже неколико лепих похвала, да одржи ватрени говор, који мора у себи обавезно да садржи речи – слобода, правда, мора да се обећавају брда и долине, мора да се   ...

  ИВО АНДРИЋ О ВИНУ                                                              Много сам пића попио и много кафана видео ... Андрић, Знакови поред пута , стр. 447. Све што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност. Једна од тих ствари је вино . Андрић, Вино , Српски књижевни гласник, н.с., књ. LXI, бр. 3, 1940.               Још од античких времена писање и певање у славу вина везивало се углавном за књижевну боемију и уметнике дионизијског типа који су своје еросе, силе радости и стварања и музе, призивали вином. Много...

                Требало је да прође 600 година па да рига српски, кнез Лазар, добије споменик у свом престоном граду а онда је требало да прође још педесет да добије други. Шта се то догађало толико векова да онај, у чији смо се лик и дело клели, добије споменик тако касно. Но и онај први који се појавио седамдесетих година прошлог века изазвао је праву буру на политичкој сцени ондашње Југославије. Цела владајућа екипа града на челу са председником Слободаном Јовановићем је пала, углавном због тог споменика и наводног великосрпског национализма.   Па који смо   ми то народ да се тако односимо према историјским личностима које славимо и величамо? Каква је то поданичка и удворичка свест народних вођа и трибуна?! Тешко питање.             Ето прођоше векови ћутања а дође нам век лаицизма и претеривања. Два споменика кнезу Лазару, један деспоту Стефану, други...

    Социолози културе тврде да постоји брутална култура, по аналогији, мислим, да постоји и брутално новинарство. Но, за разлику од бруталне културе, данашњем новинарству много више пристоји епитет   брутално у пуном смислу те речи. Новинарством сам почео да се бавим још далеке 1967. године и тада се у новинарству знало ко је ко и шта је шта. Није било сензационализма, лажних вести, јевтиних афера, трачарења, извргавање руглу неистомишљеника; није било порнографије, није било таблоида... Истина, тада још увек нису постојале новинарске школе, катедре и факултети, али су новинари углавном били писмени. Новинари и уредници долазили су често са Правног или Филолошког факултета, а они који нису имали факултетске дипломе имали су талента на претек. Сумрак српског новинарства почиње деведесетих са првим тзв. вишестраначким изборима и доласком на власт Слободана Милошевића. Државну телевизију узурпирала је власт и она је убрзо добила назив „ТВ Бастиља“. Партијски новинари...

        Кажу да у технологији рециклаже постоји једно правило: што се   предмет више рециклира, то брже   губи своја провобитна својства и квалитет. После одређеног броја рециклажа, он постаје само безвредно смеће. Чини нам се да исто правило важи и за данашње политичке прелетаче који у овом   постизборном (кризном) периоду рециклирају своје политичке биографије и придружују се добитничким странкама, коалицијама, одборничким групама и посланичким клубовима. Али да се подсетимо: то није изум новокомпонованих српских Шојића. Било је тога и у прошлом веку а и раније. Случај Јаше Продановића који је у својој политичкој каријери променио четири идеолошки опречне опције, одвише је цитиран па га   не морамо посебно истицати, али споменимо макар   онај заједљиви епитаф који су му савременици смислили а који гласи: „Титу веран, краљу одан – овде лежи Јаша Продан“. Ако је за утеху рецимо да је   и лукави Пашић својевремено имао оправдање за ...