КОЛАРАЦ И ДЕВОЈКЕ У ЛЕТЊИМ ХАЉИНАМА

 

КОЛАРАЦ И ДЕВОЈКЕ У ЛЕТЊИМ ХАЉИНАМА

 

Не знам зашто баш ове самотне вечери

Док ми се зидови примичу, мислим на вас,

Девојке у шареним, летњим хаљинама

Драган Јовановић Данилов, Девојке у шареним, летњим хаљинама

 

Кад у пролеће оживе кафанске баште и кад улица проговоре, на челу те колоне постави се Коларац, наше омиљено састајалиште. А ко смо то ми, написано малим словом. Па студенти филологије и филозофије из комшилука, заједно са братском заједницом из уметничке Академије. У паузи између предавања, у подне, после танког ручка у мензи код Три костура, касно поподне или предвече, дангубили смо и доконали у башти Коларца посматрајући лепе Београђанке, распојасане и скоро припремљене за лето. Не промичу нам ни згодне снаше, манекенке, напирлитане студенткиње, глумице и балерине, певачице и банкарске службенице. Милује нас мирис њихових парфема кад се очешу о наше столице и лепо нам је кад нас погледају, ма како то било случајно и безначајно. Све што је женско и лепо излазило је у рано пролеће на улицу и дало се на гледање доконом студентском свету, као на каквој чувеној модној ревији.

А шта је то посебно што Коларцу подиже цену? Па, ето, налази се насред променаде у најпознатијој улици Београда. Уметнички и интелектуални свет и нешто боемије одредио га је за своје седиште. И то седиште имало је два нивоа: онај за обичан брифинг у башти, на улици, и онај за тешке расправе и преговоре, унутра, за столовима са белим столњацима украшеним вазама цвећа, и јеловницима и винским картама у кожном повезу са златотиском.

Коларац је, као и свака друга кафана имао своје сталне госте. Поред студентског врбопуца и интелектуалних главоња за столовима Коларца су прекраћивали своје време и пензионери из комшилука, старе девојке уседелице па и неки случајни и залутали пролазник. Маскота локала свакако је био маестро Драган Лубарда, зарасло, брадато и чупаво чудовиште са обавезним цртачким блоком испод руке. Од студената Академије најпрепознатљивији је био студент Микан Аничић, момак са главом и телом Аполона, увек са комесарском кожном торбицом о рамену. (Узгред да кажем да је Микан Аничић данас познати сликар у Паризу.) Микан је запоседао сто крај жардињере и очекивао свог оданог пријатеља, студента књижевности и заклетог песника, Мирка Лукића. А и Лукић је,  својом белом влашком доламом, био нека врста експоната на Коларцу. Таква долама се није могла видети ни на најбизарнијој  ревији, тада популарног Аце Јоксимовића.

На Коларцу је често столовао и Милован Витезовић са својом веселом и глагољивом дружином, потом, исто тако причљиви, Блажо Перовић са црногорском племенском елитом и ко зна већ  ко. Дежурно око, а камера онда није било, могло је видети само оно што се у тренутку присуства догађало.

Не знам колико сам сати и дана провео на Коларцу, не знам с ким сам све тамо седео, али никад сâм. Најчешће су то били колеге са студија, често чекајући време за часове у Ђушиној на катедри за светску књижевност. Много сати потрошио сам са колегиницом Емом Винцер, обично у повратку са Калемегдана, где смо   сликали залутале псе, врапце, голубове и пензионере шахисте. Коларац је био обавезна станица где смо сумирали  резултате нашег уметничког рада и анализирали домете наше фото технике. Сећам се и лика девојке која је продавала руже и која нам је бојажљиво прилазила, мислећи да смо неки заљубљени пар.

На радост нас бивших гостију Коларац и данас постоји. Не могу да искажем задовољство кад су ми, после одбране доктората, професор Јован Деретић  и професорка Јелена Новаковић, предложио да тај обавезни чин свечаног ручка  обавимо на Коларцу. Чуо сам тада и приче уважене комисије које се везују за ово посебно кафанско састајалиште. И те приче биле су посебне и занимљиве, достојне таквог места.

После много година, у време кад је епидемија короне косила по Београду, дошао сам у Коларац. Башта још није радила. Тек неколико људи било је унутра  и конобари са маскама. Тужно. Нема оних веселих људских гласова. Ето и таква времена запамтиће Коларац и надам се да се нико неће сетити да баш ту отвори неку продавницу веша. Била би то штета за историју Београда и београдских кафана. Надам се да неће.