ПОЛИТИЧКА РЕЦИК(ЛАЖА)

 

 

 

 

Кажу да у технологији рециклаже постоји једно правило: што се  предмет више рециклира, то брже  губи своја провобитна својства и квалитет. После одређеног броја рециклажа, он постаје само безвредно смеће. Чини нам се да исто правило важи и за данашње политичке прелетаче који у овом  постизборном (кризном) периоду рециклирају своје политичке биографије и придружују се добитничким странкама, коалицијама, одборничким групама и посланичким клубовима. Али да се подсетимо: то није изум новокомпонованих српских Шојића. Било је тога и у прошлом веку а и раније. Случај Јаше Продановића који је у својој политичкој каријери променио четири идеолошки опречне опције, одвише је цитиран па га  не морамо посебно истицати, али споменимо макар  онај заједљиви епитаф који су му савременици смислили а који гласи: „Титу веран, краљу одан – овде лежи Јаша Продан“. Ако је за утеху рецимо да је  и лукави Пашић својевремено имао оправдање за таква преобраћања  кад је рекао да „свако у младости мора да буде левичар, а у старости десничар“.

У скоријој историји српског политичког вишепартизма, међутим, било је  много случајева вишеструког  брзог рециклања, а често  су се могли срести и они који су имали и више паралелних убрзаних рециклажа. Наравно, мислимо  на оне којима ништа није сметало да истовремено носе чланске карте различитих политичких странака па се рециклирање вршило у више  праваца, са задршком или истовремено, већ како је политички тренутак налагао. Како се данас партијске базе углавном држе у тајности, то нико  са сигурношћу не може   тврдити да ли је неко члан једне или више странака, кад је изашао из једне и кад се прикључио другој. Штавише неки мајстори камелеонског заната добијали су код појединих странака и значајна места у политичкој инфраструктури јер су веома добро знали да  су део народа кратког памћења и да ће се брзо заборавити да је НН, значајни друг, те и те године мудрословио и држао банку у једној странци а да сад то исто ради у другој. Даћемо за пример два модела с почетка вишепартизма у Србији. Први назовимо националпопулистички а други демократско-глобалистички. (Нека  овом приликом не наводимо имена). Бивши члан СКЈ (за млађе читаоце Савез комуниста Југославије)  постаје члан Српске народне обнове (СНО) , потом Српског четничког покрета (СЧП) а потом Српске радикалне странке (СРС) која се у исто време  сојузи са странком ЈУЛ, крајње лево, и тако још и више пута. Или: накадашњи члан СКЈ деведесетих година постаје ватрени демократа (ДС), потом прилази неком ГГ локалном покрету, а онда брзо утрчава у славодобитнички Г17+. А народ гласа и гласа и таква политичка креатура напредује и дебља и капитали у сваком погледу, сем у погледу морала.

            Занимало ме је увек ко су ти људи, какав им је психолошки профил, порекло , социјална карта, као што би ме исто тако занимало да ли у њиховој свести постоји категорија  части, оданости и лојалности. Свакако би се могли запитати знају ли они шта је то углед и сматрају ли да се тај углед може преносити на њихову породицу и биолошке наследнике па и на генерације. Знам да су у неким нашим крајевима потомци веома дуго носили ружне белеге и поспрдне надимке својих предака. Поједина презимена  су  такође, вероватно из истих разлога, десетлећима  изазивала подсмех и чуђење. Ево  неких таквих презимена а да нису она смешна херцеговачка: Лажетићи, Мутиловићи, Дангубићи, Шпијуновићи  итд. Може нас занимати данас знају ли  ти и такви политички сурогати да се они ( у свим временима) сврставају у   политичко смеће,  а смеће као смеће, шири непријатан мирис, може једино да вас испрља, а будући да је рециклирано и еколошки неисправно, не може послужити ни у какве  друге корисне сврхе. Понајмање у државне, националне и патриотске.

            Пошто се у овом кратком напису наше промишљање не  можемо поткрепити истраживањима, својим или туђим, нека нам буде дозвољено да на основу сопственог искуства и дугогодишњег посматрања политичког зверињака у Србији у најкраћем портетишемо рециклираног политичара.

            Он се почео издвајати још у основној школи, био је углавном лош ђак, али је увек нешто хтео да буде, макар евидентичар за хигијену. (То су они који су учитељици пријављивали другарице и другове са неподрезаним и прљавим ноктима.) У  средњој школи је опет био неки фактор у омладинској организацији или  одељењски благајник, а одатле је лако долазио до „значајне“ функције у својој МЗ (Месна заједница). Због тог ангажмана и препорука убрзо се запослио и исто тако брзо био детектован као нерадник и кривинаш. А кривинао је, руку на срце, само због политике! На фабричкој капији увек је виђан са ташном или бар фасциклом. Ах, да, био је и синдикални функционер, и то какав! Права радничка мајка. У то време је и пустио бркове зарад озбиљности, а што да не, бркове је носио и Стаљин и друг Кардељ и друг Јанез Становник и ко све не. Деведесетих година, кад су основане прве странке код нас, он се први учланио, први лепио плакате, први митинговао и тек ту креће његова права политичко-камелеонска биографија. Некадашњи СК се тешко напуштао, али сада у време демократије и плурализма, наш нови политичар је добио нова крила и право на слободан лет  и пре(летање). Рециклирање је могло да почне иако се оно тада звало префарбавање. Из црвеног у плаво или жуто за почетак... А скоро прочитах негде слоган једне локалне сампуправе који гласи: РАД, РЕД И РЕЦИКЛАЖА. Волео бих да је његов аутор неко од рециклираних. Рад и ред – то је за друге, а рециклажа је ваљда њихов патент, па колика год цена била.